Aco Pejović: Ćerke su moj najveći uspeh

Ako bi jednog dana poželeo da ekranizuje svoju biografiju, Aco Pejović imao bi materijala za dugometražnu dramsku akciju sa elementima komedije i, što je najvažnije, sa srećnim krajem. Njegova priča dokaz je da se upornost isplati, ali i da u ključnim trenucima bez malo sreće ne vredi ni sva volja sveta. Zahvaljujući bezrezervnoj podršci supruge Biljane, popularni pevač nije odustajao od velikih snova. Kada su pre više od dve decenije iz rodnog Prijepolja došli u Beograd, rešeni da uspeju, verovali su da ih čekaju lepša vremena. Nisu ih pokolebali ni neizvesnost, ni duge noći bez sna, inflacija, strah... Danas, sa dve i po decenije bračnog staža i tri ćerke, uživaju u blagodetima života za koji su se odlučno borili. Ponosan na suprugu, koja je u međuvremenu postala doktor nauka, Aco neizmerno uživa u uspesima njihove dece. Najstarija Magdalena diplomirala je na Fakultetu organizacionih nauka, Marija je student medicine, dok je najmlađa Iva, koja je sa ocem pozirala za “Hello!”, odlučna da karijeru gradi na polju umetnosti. Prvi korak napravila je u oktobru, debitantskom ulogom u predstavi “Oliver Tvist”.

Put do vrha nije uvek posut ružama, često se na njemu nađe i oštro trnje. Koji period koračanja ka uspehu pamtite kao najteži?

- Ponosan sam na način na koji sam gradio svoj put. Ne samo kada govorim o karijeri, već životu uopšte. Nije uvek bilo lako, ali važno je da sam uvek bio srećan. Biljana i ja venčali smo se kao klinci, dobili prvu devojčicu i preselili se u Beograd. Ja sam počeo da radim po klubovima, a ona je krenula na studije. Zaista je bilo momenata kada nam je oboma bilo teško, ali uvek smo znali da nismo pogrešili kada smo započeli zajednički život. I evo nas danas tu gde jesmo, srećni i zadovoljni. Bogu hvala na tome.

Kada ste postali svesni svog uspeha?

- Da sam na dobrom putu bilo mi je jasno onog dana kada sam shvatio da moja publika nije polno određena, niti je reč o jednoj generaciji. To je izazvalo prvi osmeh zadovoljstva na mom licu, kao i saznanje da na nastupe dolaze i čitave porodice. Nekako se osećam ponosnim kada na koncertima vidim roditelje sa svojim tinejdžerima. Ta ljubav i poštovanje zaista nemaju cenu.

Jeste li ikada pomišljali da odustanete?

- Nikada nisam poželeo da odustanem, ali bio sam na tom ispitu. Na početku karijere radio sam mnogo, gotovo sedam dana u nedelji, sve do jutra. Borio sam se sa insomnijom, nisam mogao da spavam od umora, i tako dan za danom. Svakodnevica nije bila laka, jer osim posla pevača imao sam odgovornost i kao suprug i otac, a bio sam klinac, kao i Biljana. Iako taj period nije bio nimalo lak, veoma sam ponosan na njega i sa radošću se sećam kako smo pobeđivali inflaciju i manjak para, a opet smo imali želju da obiđemo ceo svet.

Kako vas vide ćerke, ko je za njih Aco Pejović?

- Za njih tri sam samo tata koga vole i koji ih nervira kada se suprotstavi njihovim željama ili namerama da ostvare nešto što su zacrtale. I obično budem nadglasan jer sam u manjini. (smeh)

Starije ćerke odabrale su drugačiji životni put od vašeg, Magdalena je diplomirala na FON-u, a Marija studira medicinu. Jeste li se supruga i vi trudili da ih usmeravate ili ste isključivo poštovali njihove želje?

- Preponosan sam na to u kakve su ljude Magdalena i Marija izrasle. Iva je još devojčica, ali njih dve su već odrasle osobe. Osim činjenice da je jedna nedavno diplomirala, a da je druga sjajan student medicine, srećan sam kada vidim kako se ponašaju u društvu, kakve su osobe, koliko su omiljene i kako na savršen način umeju da izbegnu zamku javnosti u koju deca ljudi koji se bave javnim poslom mogu da upadnu. Biljana i ja smo se trudili da ih vaspitamo na častan način, da im usadimo prave vrednosti, da jasno razlikuju šta je dobro, a šta loše. Danas smo tu samo da podržimo njihove odluke, jer nema potrebe da im se mešamo ni u šta, to su sjajne mlade dame.

Najmlađa Iva u oktobru je imala glumački debi u predstavi “Oliver Tvist”. Kako ste doživeli taj trenutak?

- Žao mi je što niste videli koliku sam tremu imao pre početka premijere i koliko sam bio ponosan kada se predstava završila. Iva je pretalentovana i siguran sam da će se u životu baviti glumom ili pevanjem. Andrija Milošević mi je, kada je odgledao predstavu, rekao: “Imaš glumicu u kući!”

Jeste li srećni zbog toga?

- Najvažnije mi je da bude srećna izborom zanimanja. Ne postoji ništa lepše nego kada radiš posao koji voliš. Kada imaš takvu sreću u životu, nikada ne ideš na posao zato što moraš, već ti ono što radiš predstavlja zadovoljstvo.

Na čemu insistirate kao roditelj?

- Insistiram na tome da ne menjaju svoja moralna načela, poglede na život i želje, ni zbog koga i ni zbog čega. Uvek moraju da budu svoje, pristojne i dobre. Što njih tri zaista jesu. One su Biljani i meni ubedljivo najveći životni uspeh.

Jeste li do sada upoznali nekog od momaka vaših ćerki ili vas prati reputacija Nikole Koje iz filma “Mi nismo anđeli”?

- Malo sam blaža varijanta. (smeh) Šalu na stranu, jesam, obe su mi ukazale poštovanje time što su momke dovele pred mene i dopustile mi da budem deo njihovog života i u tom smislu. Hvala im što ne kriju emocije od mene ni kada je ljubav u pitanju, što o tome pričamo otvoreno i što se na tu temu često šalimo na, kako ga mi zovemo, porodičnom sastanku.

Kako biste reagovali kada bi vam neka od njih saopštila da se verila posle sedam dana veze, kao njihova majka?

- Biću potpuno iskren - ne znam! Ne znam da li bih bio šokiran, da li bih ostao bez teksta ili bih progutao knedlu i setio se svog života. Zaista nemam pojma.

Po čemu ste, posle samo nedelju dana, shvatili da ste sreli ženu svog života?

- Ja sam tada u rodnom Prijepolju držao kafić u koji je Biljana jedne večeri došla. Verovali ili ne, ona je ta koja je mene osvojila. Nisam znao gde se nalazim. Imala je 18 godina, otišla je na matursko veče u ljubičastoj haljinici i cipelicama, a ja sam bio lud od ljubavi. Odmah posle te noći sam je zaprosio i odveo kući.

Da li je istina da ste zakasnili na sopstveno venčanje?

- To je bio splet okolnosti. Veče pre svadbe pevao sam na Zlatiboru, gde sam ostao do jutra. Kada smo završili, sa tadašnjim kumom izašao sam da stopiram jer nismo imali auto. Na kraju smo zaustavili kombi u kome su bili momci iz benda “Od zlata jabuka”, zaduženi da zabavljaju goste na mojoj svadbi. Malo je reći da im ništa nije bilo jasno. (smeh) Kada sam konačno stigao ispred zgrade opštine u Prijepolju, zatekao sam zabrinute prijatelje, rođake i buduću suprugu. Biljana je bila mnogo ljuta, ali na kraju se sve dobro završilo.

Svedoci smo da danas ljudi lako dižu ruke od braka, a vaša zajednica traje već 25 godina. Šta smatrate ključnim faktorom trajanja?

- Nije fraza kada kažem da su to ogromna ljubav, razumevanje, tolerancija i mnogo strpljenja. Potrebno je vreme da se dva karaktera dobro upoznaju i prihvate sve mane, a da se uživa u vrlinama.

Pripisuju vam epitete velikog zavodnika i šmekera. Kako se supruga nosi sa tim i koliko vama to imponuje?

- Dok sam bio klinac svakako da mi je imponovalo. Danas sam sa obe noge na zemlji i ne pomeraju me te stvari tako lako. Biljana se obično smeje takvim komentarima jer me odlično poznaje i zna sve moje mane. Nas dvoje smo zaista toliko toga prebacili iza nas da su to potpuno benigne stvari na koje odavno oboje ne reagujemo.

Šta je vaš najveći porok?

- Vino i cigare. Uživam u ritualu ispijanja kvalitetnog vina, seckanju kubanskih cigara i njihovom mirisu. Obično su to faze mog opuštanja i vremena koje provodim sa prijateljima.

Imate li neostvarenih želja?

- Zahvalan sam Bogu na svemu što mi je do sada dao i što planira za mene. Ne bih bio nezahvalan i preterivao u zamislima, željama i htenjima. Napretek želim samo zdravlja.