Vlatko Stefanovski: Svoj hobi, strast i opsesiju pretvorio sam u profesiju

Više od dve decenije Vlatko Stefanovski nalazi se na prestižnoj listi najboljih gitarista sveta, a mnogo puta imao je i čast da s njima „ukršta instrumente“. Čuveni makedonski muzičar toliko je predan svojoj „žičanoj ljubavi“, da se, dok ga gledamo kako sa svojim instrumentom dominira scenom, stiče utisak da su on i gitara jedno biće. Zajedno su već četrdeset godina. Ovaj značajan jubilej Vlatko će proslaviti u oktobru na velikom koncertu u Centru „Sava“, gde će mu se pridružiti i ekskluzivni gosti. Iako je iza njega dug muzički put, pun uspeha, nagrada i izazova, legenda jugoslovenskog rokenrola ističe da se nikad ne osvrće, jer se ne opterećuje vremenom.

- Nastojim da iz prošlosti obrišem ono što mi se ne sviđa i da sačuvam samo lepe uspomene. Živim u sadašnjosti i trezveno čekam sve što se nalazi ispred mene. Nije lako izmisliti neku novu formulu kada je iza vas tolika kilometraža sa trideset tri studijska albuma. Nadam se da će me služiti zdravlje, ali i dobra volja da nastavim da radim istim tempom.

Na čemu ste, posle svih ovih godina, najviše zahvalni?

- Zahvalan sam što sam svoj hobi, strast i opsesiju mogao da pretvorim u profesiju. Veoma je važno da strasno volite ono što radite. Nisam se bavio poslom koji je posebno težak, niti sam bio prinuđen da ceo dan sedim u zagušljivoj kancelariji, već sam izabrao dinamičan posao koji mi je omogućio da putujem s jednog kraja sveta na drugi, da sretnem zanimljive ljude i stignem do društvenih nivoa koji se obično ne mogu dotaći. Upoznao sam članove kraljevskih porodica, državnike, slavne umetnike. Život mi je prilično šaren, ne mogu da se požalim. I ne bih brisao ništa, čak ni neka negativna iskustva, jer smatram da bi trebalo poštovati sve faze sazrevanja.

Vašu karijeru obeležila su brojna priznanja, ali i saradnja sa vrsnim muzičarima iz celog sveta. Kako ste uspeli da sačuvate skromnost i ostanete čvrsto sa obe noge na zemlji?
- O mojoj skromnosti trebalo bi da sude drugi. Verovatno sam svoju aroganciju “potrošio” kad sam bio mlad. Na početku karijere bio sam najtvrdokorniji roker, užasno prepotentan, što baš i nije za pohvalu. Još učim kako da budem ljubazan i fin sa svima, vežbam razumevanje za druge ljude, empatiju, toleranciju i solidarnost.

Doktor ste za gitaru i rokenrol, a interesantno je da nemate muzičko obrazovanje.
- Počeo sam profesionalno da sviram već sa šesnaest godina. Od starijih muzičara učio sam zanat, ali i život. Nisam školovan, što ne znači da nisam obrazovan. Formalno obrazovanje ne garantuje da ćete nešto naučiti. Sam sam naučio sve što sam želeo, slušajući hiljade ploča i čitajući stotine knjiga i časopisa. Ako nešto zaista želite da saznate, nema sile koja će vas zaustaviti.

Da li vas kroz život vodi intuicija ili radoznalost?

- I jedno i drugo. Prvo sam ispoljio radoznalost, jer su me još kao dete interesovale razne stvari. Hteo sam da znam kako rade automobili, zanimala me je tehnologija, kasnije i umetnost, pozorište. Voleo sam fotografiju, u kući sam imao laboratoriju u kojoj sam razvijao filmove. Dugo sam igrao košarku i odbojku. Želeo sam da saznam dokle sežu moji fizički i mentalni limiti. Tako je bilo sve dok interesovanja nisu počela da se filtriraju, do viših razreda gimnazije kada sam se već žestoko zagrejao za gitaru.

Za taj instrument ste se toliko zagrejali, da vas je muzički svet brzo nazvao balkanskim „kraljem žica“.
- Zahvalan sam na svim komplimentima, mada nikad nisam voleo kategorizacije. Ako bih jednog dana dobio „Gremi“ nagradu, naravno da bih bio presrećan, ali već narednog dana bi moj život nastavio starim tokom. Najviše brinem o svom zdravlju i porodici, to su mi večni prioriteti. Ne bavim se sportom i ne idem na fitnes, jedina rekreacija mi je šetnja. Smatram da bi čovek trebalo da bude umeren u svemu, da ne opterećuje previše ni organizam ni mozak.

Pomenuli ste porodicu. Jesu li i deca krenula vašim putem?
- Deca su krenula svojim putem. Nikad nisam insistirao na tome da se bave muzikom. Jer, muzika je divan hobi, ali teška profesija, veoma zahtevna. To je posao kojim lako možete sebe da povredite, i večno ste u borbi sa egom pokušavajući da očuvate mentalno i fizičko zdravlje. Kćerka Ana ima dvadeset pet godina i magistar je književnosti, govori četiri jezika, radi posao koji je čini srećnom. Sin Jan uskoro će napuniti četrnaest godina, inteligentno je i znatiželjno dete, i verujem da će se izboriti za svoj svet. Nudio sam mu sve moguće instrumente, ali nije pokazao afinitete. Više ga zanima košarka.

Kako ste odolevali raznim iskušenjima pred kojima obično kapituliraju okoreli rokeri?

- Pokušavam da budem lud, ali samo u kreativnom smislu, kad uzmem gitaru u ruke. U životu sam pragmatičan, realan i normalan. Ne želim da mešam te dve stvari, jer ima ljudi koji pomrse sebi konce, pa postanu ludi u životu, a konzervativni u umetnosti. Nisam posegnuo za alkoholom ili drogom, iako je oko mene bilo svega i svačega. Jednostavno, to me nije zanimalo i srećan sam što sam uspeo da spasem svoju dušu. S druge strane, trudim se da održavam normalnost.

Na koji način ste uspeli da održite brak?
- Čovek mora da bude mađioničar da bi mu u ovom vremenu to pošlo za rukom. Ljudi su u fazonu “ili će biti po mom ili neće biti nikako”. Svedoci smo da danas razvoda ima isto koliko i venčanja, na nesreću sve te dece koju najviše pogađaju nesuglasice među roditeljima. Trebalo bi pronaći partnera s kojim možete da se razumete, da pričate, delite i dobro i zlo. Zaljubljenost, privlačnost i atraktivnost su relativne stvari koje se s vremenom transorfmišu. Ljubav se s godinama menja, dobija nove oblike i dimenzije, kao i mi. Ne može se večito živeti od te vatre koja nas je držala prvog dana kad smo se sreli, ali uvek mora biti prisutno poštovanje. Zato je supruga Gordana već dvadeset pet godina i moj najbolji drug.

Jeste li virtuoz i kada je reč o kućnim poslovima?
- Ne izbegavam ih. Nisam neka kuvarica, ali volim da odem u nabavku ili da popravljam po kući. Zakucam ekser, zamenim sijalicu. Supruga i ja smo tri puta gradili dom i prolazili kroz sve te gužve sa majstorima, tako da sam iskoristio priliku da i od njih nešto naučim.

Vaš kolega Kit Ričards kaže da je slava opasnija od heroina. Koliko se shvatanje popularnosti promenilo u odnosu na osamdesete godine?

- Drastično se promenilo. Danas je svet opterećen selebriti fenomenom. Takođe, užasno me nervira „primadona sindrom“ koji ispoljavaju mnoge razmažene poznate osobe. Klonim se ljudi kojima sve smeta i sve im je malo, koji nikad nisu zadovoljni ni sobom, ni drugima, ni restoranom, ni tretmanom. Nikada nisam pravio distancu između sebe isvoje publike ili saradnika. Nadmeno ponašanje može da napumpa ego do krajnjih granica, a onda čovek postane histeričan i paranoičan, pretvori se u sopstvenu suprotnost. Ono čemu je težio na kraju se okrene protiv njega i sve upropasti.

Zbog čega uvek svirate zatvorenih očiju?
- Tako sam naučio. Kad zatvorim jedno čulo, otvori se drugo. Bolje i pažljivije slušam, imam veću koncentraciju. Konsultujem se sa nekim unutrašnjim impulsom, obraćam više pažnje na nijanse u zvuku i dinamici.

Šta vas očekuje posle koncerta u Beogradu?
- Ove sezone prešao sam petnaest hiljada kilometara, nasvirao sam se i navozao. Oko Nove godine vraćam se u studio, a kasnije ću verovatno ići na zimovanje. Sa gitarom, naravno. Nigde ne putujem bez gitare, nosim je i na odmor. Ali ne zbog nastupa već zato što volim da sviram. To mi je mantra, svakodnevna rutina koju moram da uradim kako bih se osećao dobro i ispunjeno.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content

Foto: Boško Karanović, Life Content
Mesto snimanja: „IN hotel“, Beograd, Bulevar Arsenija Čarnojevića 56, telefon: 011 / 310 - 53 - 00

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +