Katarina Bogićević: Sestrina bolest me je promenila

Katarina Bogićević: Sestrina bolest me je promenila

Autor: | 07/11/2014

0

Već u prvom pojavljivanju u šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato", sedamnaestogodišnja Katarina Bogićević uspela je da osvoji simpatije publike koja ovu talentovanu Podgoričanku pamti po ulozi u seriji "Folk". Bez obzira što je mlada, simpatična tinejdžerka još od četvrte godine bavi se muzikom koju je zavolela odrastajući pored oca, profesora klarineta, i majke, koja se bavi komponovanjem muzike za decu. Poslednjih godina Katarina ostvaruje svoje snove, a cilj joj je da po završetku srednje škole upiše umetničke studije u Americi, za šta se intenzivno priprema.
Pre toga publika će imati priliku da uživa u njenim transformacijama u popularnom šou-programu "Prve" televizije, gde je već uspela da pobedi u drugoj emisiji sa numerom Vitni Hjuston "I Will Always Love You". Novac koji je tom prilikom osvojila poklonila je siromašnoj porodici iz Nikšića koja ima dete obolelo od celijakije. Na taj način uspela je da skrene pažnju javnosti na tu bolest, od koje boluje i njena mlađa sestra.

Jeste li rado prihvatili poziv da učestvujete u šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato"?

- Produkcija je zvala moje roditelje jer sam ja još maloletna, a kada su mi oni rekli da postoji mogućnost da budem deo tog šou-programa, insitirala sam na tome da učestvujem jer sam gledala prošlu sezonu i mnogo mi se dopala. Tada sam čak i pričala članovima svoje porodice kako bih volela da i ja budem učesnik, međutim, oni su mi rekli da ne veruju da kao maloletnica mogu da budem deo emisije. Ipak, moje želje su se ispunile i dobila sam poziv koji sam rado prihvatila.

Sa kim se od učesnika najviše družite?
- Kada su počele probe, poznavala sam samo Jelenu Gavrilović i znala sam ko su Tanja Savić, Dragan Kojić Keba i Neda Ukraden, dok za ostale učesnike nisam čula. Kako sam ih s vremenom upoznavala i počinjala da shvatam šta sve rade i koliko su uspešni, polako smo se sprijateljili i sada se često družimo.

Koji zadatak vam je, osim Vitni Hjuston, najbolje legao?
- Jako sam srećna što sam sa Ivanom Jeftovićem imala priliku da izvedem "Fantoma iz opere", jer sam prvi put pevala operu. To zahteva mnogo vežbe i truda, ali zapravo su takvi zadaci pravi izazovi. Osećam se posebnom zbog toga.

Već u drugoj epizodi uspeli ste da odnesete pobedu izvodeći baladu Vitni Hjuston, koliko vam to znači?
- Mnogo, jer sam oduvek želela da pevam numere Vitni Hjuston, ali moji su mi roditelji govorila da još nije vreme za to jer je ona bila starija od mene kada je pevala, a uz to je crnkinja, te bi trebalo da sačekam da mi se oformi glas. Međutim, dobila sam taj zadatak i uz mnogo truda i pomoći Marije Mihajlović i mog oca, uspela sam da to odlično uradim. Posebno mi je drago što sam sebe prvi put videla kao tamnoputu jer imam beo ten i nikada ne mogu da pocrnim tokom leta.

Jeste li već uručili nagradu porodici iz Nikšića čije dete boluje od celijakije?
- Da, već sam bila u Nikšiću, a tom prilikom posetila sam i Podgoricu i videla brata, sestru, tatu i baku, sa kojima nisam zajedno još od septembra. Tata je bio sa mnom kada sam uručila pomoć jednoj porodici sa osmoro dece koja imaju između petnaest godina i tri meseca. Bilo je vrlo dirljivo i mučno, jer žive u zaista teškim uslovima, a jedno dete je obolelo od celijakije. Moja mlađa sestra ima isti zdravstveni problem. Nadam se da će im ovih hiljadu evra bar malo pomoći da nahrane svoje mališane.

Kako ste saznali za tu porodicu?

- Doktorka koja leči moju sestru pričala je mojoj majci o njima, i odlučili smo da im uručimo pomoć. Celijakija je zapravo bolest tankog creva i alergija na gluten, pa oboleli moraju da se podvrgnu posebnom režimu ishrane, a ta hrana je vrlo skupa jer je njena proizvodnja veoma komplikovana. O tome se ne priča mnogo i ne izdvaja se pomoć, pa sam želela da skrenem pažnju javnosti na tu temu.

Da li je to urođena ili stečena bolest i kada ste je otkrili kod vaše sestre?
- Celijakija može da bude i urođena i stečena, a zbog savremenog načina života ljudi sve češće od nje obolevalju. Kod Ksenije smo otkrili da ima tu bolest kada je imala pet godina.

Kakvi su simptomi celijakije?
- Deca su obično anemična, stomačić im je nadut, često povraćaju, bude se tokom noći i poprilično su agresivna, bleda i mršava.

Da li je teško da se dijagnostifikuje?

- Ide sa na veoma iscrpljujuće preglede koji su neprijatni i bolni, a kod jako male dece rade se u totalnoj anesteziji. Kada smo saznali da Ksenija ima tu bolest, u početku sam sebi govorila da to nije ništa strašno. Međutim, kada je sa roditeljima otišla u Beograd, gde je u bolnici provela tri meseca, i kada mi je majka pričala šta su joj sve radili, bilo mi je mnogo žao. Kada su se vratili, bilo mi je teško da se priviknem na novonastalu situaciju u kući. Mama je takođe to teško prihvatila, ali smo se s vremenom pomirili sa tim.

Šta ste sve morali da promenite kada ste saznali za Ksenijinu bolest?
- Morali smo da kupimo novo posuđe za nju i da se prilagodimo novom režimu ishrane. U kući se sve sprema bez glutena, osim što roditelji za mene i brata kupuju običan hleb. Ponekad se desi da donesem picu ili burek iz pekare i zaboravim pa stavim pored njene hrane, a kada se setim, brzo požurim da pokupim sve mrvice jer njoj može da bude loše od toga. Mnogo puta mi se desilo da šetamo gradom i kada kupim nešto u pekari, ona mi kaže da joj se jede i traži mi da joj dam malo, a ja ne smem jer znam da će joj posle biti loše. To su veoma mučne situacije.

Kako je Ksenija prihvatila svoje zdravstveno stanje?

- Ona se dosta dobro nosi sa tim. Sada je već velika devojčica, uskoro će napuniti jedanaest godina i svesna je svega. Dešavalo se nekoliko puta da od drugova u školi uzme neku grickalicu koju ne sme da jede, pa su onda naši roditelji morali da pričaju sa njom i da joj objašnjavaju da to ne bi trebalo da radi. To je vrlo nezgodna bolest za decu u školskom uzrastu jer ne mogu, kao njihovi drugari, da kupe užinu već za njih sve mora posebno da se sprema. Ponekad se zbog toga osećaju izopšteno. Pored toga, mala deca nisu empatična, pa se dešava da im se podsmevaju.

Jeste li mnogo vezani za sestru i brata?
- Najviše sam vezana za Pavla, koji ima samo šest godina, najmlađi je član porodice i velika je dobrica, tako da ga svi obožavamo. Ksenija je zbog svoje bolesti bila prava dama kojoj sve mora da se povlađuje, a ja to ne volim. Kao i sve sestre, često se svađamo zbog stvari jer ona voli da uzima sve moje bez pitanja.

Jeste li joj kao starija sestra uzor?
- Jesam, ona mnogo voli sve što ja radim i želi da bude pevačica. Već ide u muzičku školu i svira flautu, a Pavle će uskoro početi da svira klarinet.

Da li sebe u budućnosti videte kao pevačicu ili glumicu?
- Od četvrte godine bavim se muzikom i učestvovala sam na dečijim festivalima, završila sam nižu muzičku, a sada sam treća godina srednje škole. Oduvek sam znala da ću se baviti muzikom, a gluma se desila iznenada. Posle učešća u šou-programu "Ja imam talenat" ponuđena mi je uloga u seriji "Folk". Dosta dobro sam se snašla i zavolela sam i tu umetnost. Sada želim da po završetku srednje škole upišem u Americi studije koje obuhvataju i glumu i muziku jer bih volela da zaigram u mjuziklima na Brodveju ili u nekom holivudskom filmu.

Podržavaju li vas roditelji u tome i hoće li vam biti teško da odete tako daleko od kuće?
- Roditelji me od moje četvrte godine podržavaju u svemu što radim, pa tako i kada je u pitanju izbor studija. Svesna sam da kad-tad moram da odem od kuće, možda je bolje da to učinim što pre. Bićemo u kontaktu preko "Skajpa", a uvek kada bude bilo mogućnosti, viđaćemo se. Sada smo u potrazi za odgovarajućim univerzitetom, ali tek sam na trećoj godini muzičke škole tako da imamo vremena.

Zbog učešća u emisiji "Tvoje lice zvuči poznato" vanredno ste upisali treću godinu, hoćete li u četvrtoj ići redovno u školu?
- Volela bih da i četvrtu godinu završim vanredno jer mi se otvaraju mnoge poslovne mogućnosti, a i imala bih više vremena da se spremim za prijemni na fakultetu jer planiram da konkurišem za stipendiju.

Koliko vam se život promenio od kada ste se preselili u Beograd?
- Nisam se definitivno preselila, ali sam od septembra ovde. Nedostaje mi porodica. Međutim, ovde u Beogradu mi je vrlo zanimljivo i drugačije živim, pa bih volela i da se preselim.

Kako izgleda vaš život u Podgorici, uživate li u izlascima i sličnim stvarima koje vole tinejdžeri?
- Kada sam u Podgorici, zbog obaveza u školi nemam mnogo vremena za izlaske tako da idem u grad uglavnom za vikend. To su obično druženja sa mojim prijateljima iz škole, dok odlaske u klubove izbegavam jer su mi se dešavale neke neprijatne situacije.

Znači li to da su neki vaši sugrađani ljubomorni na vas?
- Moje društvo iz škole me voli i podržava, naročito moj najbolji drug koji je uvek tu za mene. Međutim, postoje devojke iz drugih škola koje su u gradu poznate po tome ko su im roditelji i kakvu garderobu nose i kod njih postoji ljubomora jer nikada neće moći da imaju to što ja imam.

 Jeste li zaljubljeni?
- Imala sam prve ljubavi, što je i normalno u mojim godinama, ali te veze nisu mogle da opstanu jer sam zbog posla često bila odsutna i javljala se ljubomora. Zato sam sada skoncentrisana samo na karijeru, a ako budem želela da nađem ljubav, to će sigurno biti neko ko se bavi mojim ili sličnim poslom pošto smatram da jedino tako mogu da imam razumevanje.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Frizura i šminka: Aleksandar Đikić za "Maybelline"
Mesto snimanja: Restoran "Chameleon", "Grand Casino" Beograd, Bulevar Nikole Tesle 3

Komentari (0)

Loading
Tamara Roksandić hellomagazin