Zlatan Stipšić Džiboni: Nežni glas pevača i humaniste

Zlatan Stipšić Džiboni: Nežni glas pevača i humaniste

Autor: | 20/10/2011

0

Jedan od najcenjenijih muzičara u Hrvatskoj, pevač i kompozitor Zlatan Stipšić Džiboni karijeru je započeo u hevimetal-rok bendu „Osmi putnik“, u kome je bio pevač i frontmen osamdesetih godina prošlog veka. Njegov talenat mnogo ne čudi budući da mu je otac Ljubo uspešni i poznati kompozitor. Džiboni je solo karijeru započeo devedesetih godina. Divnim numerama, kombinacijama popa i dalmatinskih pesama, osvojio je srca publike, postavši jedan od najpopularnijih pevača na ovim prostorima. Svom prijatelju i kolegi Oliveru Dragojeviću komponovao je legendarnu pesmu „Cesarica“. Njegovo stvaralaštvo je poznato i u evropskim okvirima, dok o porodici nerado priča i živi vrlo povučeno. Ne odlazi na javne događaje bez povoda, jedino kao ambasador „Unicefa“, što je postao pre osam godina. Sa suprugom Sanjom, sa kojom je više od dve decenije u harmoničnom braku, ima troje dece - dvadesettrogodišnju kćerku Tanju, petnaestogodišnjeg Randoma i šestogodišnjeg Renca. Sadašnju suprugu poznaje od ranog detinjstva jer je ona bila njegova komšinica iz ulice, i najpre su bili samo prijatelji. Decu vaspitavaju da veruju u prave vrednosti i da budu skromna.
Životni uspeh Džiboni shvata na svoj način. Vrlo je jednostavan i prirodan u ophođenju dok govori o stvarima koje ga čine srećnim. Smatra da je uspeh bez ljubavi ništa, što svojim životom i dokazuje.
Za magazin „Hello!“ najpre govori o svojim muzičkim počecima i želji da pesmom ljudima uputi pozitivne vibracije.
- Otkako sam počeo da se bavim muzikom moja poruka se nije promenila. Uvek sam kroz pesmu želeo da ljude gledam sa njihove bolje strane, to je poenta moje muzike i smisao mog života. U muzici nije bitno koliko je glasna ili kog je žanra, već koju poruku nosi.
Ko vam se dopada na srpskoj muzičkoj sceni?
- Ako mislite na one koji me najviše inspirišu, ne mogu da pokažem prstom na jedan bend, ali s lakoćom mogu da izdvojim pojedine muzičare iz popularnih grupa. Inače, na scenu, i srpsku, i hrvatsku, i svetsku gledam kao doktor Frankeštajn. Ima izvanrednih instrumentalista, neke bih voleo da čujem na mom albumu, ali ih sada ne bih imenovao.
Ambasador ste „Unicefa“, da li vas nekada emotivno potresu nevolje mališana kojima je potrebna pomoć?
- Svaki put me to duboko potrese. Bio sam izuzetno ponosan kada su me 2003. godine proglasili za ambasadora. To je za mene bio dan ponosa, a u svim narednim sam bio svestan koliko toga nisam uspeo da rešim. Tu svoju ulogu nisam shvatao revijalno, poput kolega širom sveta koji su „revijalni ambasadori“ i žele da skrenu pažnju medija ne neki svetski problem koji je u tom trenutku „popularan“. Oni ne stoje iza onoga što pričaju. Imate ambasadore „Unicefa“ koji su trošadžije i vode hedonistički način života. Smešno je kada ljudi koji žive veoma raskošno pozivaju druge da pomognu gladnoj deci. To ne ide jedno s drugim.
Koji su vaši trenutni ciljevi u okviru misije ambasadora?
- Trenutno se najviše zalažem za sprečavanje nasilja među mladima. Mislim da je ono postalo model ponašanja u društvu. Ljudi se tuku i to snimaju kamerom na svom mobilnom telefonu. Slične grozne stvari popularišu na internetu. Iskreno se borim protiv toga, to mi je sada prioritet. Da mi neko kaže da ostavim muziku, žrtvujući se za bolje sutra, bio bih spreman na to, i više od toga. Na sve bih pristao kada bih znao da će mladi stvarno pokušati da pronađu sebe u nečem kreativnom, a ne u destruktivnim pojavama. Nekim muzičarima je to najbrži put do publike, gade mi se. Ljudi koji se u video-klipovima služe incidentom, kako bi na „Jutjubu“ imali više od milion poseta na sajtu, veoma su mi mrski.
Da ili se vašem ocu, kompozitoru Ljubi Stipišiću, više dopada „hevimetal-rok“ period sa početka vaše karijere ili vaš pop opus?
- Moj otac je veoma strog, starinskog je kova, on pripada tom „felinijevskom“, mediteranskom, čak i mačo vaspitanju. To su ljudi koji obično nose brkove i kruti su, a moj otac je takav. Veoma je oprezan dok daje savete ili mi upućuje komplimente. Kao da ga svaka reč košta života kada nekog hvali, posebno svoju decu. To je stvar našeg mentaliteta.

Piše: Nadežda Jokić

Komentari (0)

Loading
Tamara Roksandić hellomagazin