Rada Đuričin: Osmeh koji zrači toplinom duše

Rada Djuricin Dom foto Jan copy 01

Vrsna glumica Rada Đuričin, koja je 1958. godine debitovala glavnom ulogom u predstavi “Dnevnik Ane Frank” u Narodnom pozorištu, dama je čiji je iskreni osmeh postao njen zaštitni znak. Rođena je u Vršcu, kome se uvek rado vraća, iako živi i stvara u srpskoj prestonici. Sa suprugom Dragoslavom Popovićem, nekadašnjim profesorom nuklearne fizike na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu, živi u prostranom, lepo uređenom stanu smeštenom u blizini “Botaničke bašte”. Njihov sin Radan, filmski snimatelj, sa porodicom živi i radi u Los Anđelesu. Rada je posebno vezana za njene unuke, Nataliju i Dimitrija. Umetnica, čiju je karijeru obeležilo trajanje, počela je da se bavi glumom skoro slučajno, a u karijeri dugoj pedeset pet godina imala je više od stotinu pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. Prvo je studirala srpski jezik i književnost, zbog čega se iz rodog grada preselila u Beograd. Na Fakultetu dramskih umetnosti diplomirala je u klasi Josipa Kulundžića, zajedno sa Nikolom Simićem, Ružicom Sokić i Velimirom – Batom Živojinovićem. Glumica, koja je član „Jugoslovenskog dramskog pozorišta” postala 1959, objavila je knjigu „Tajna crne ruke”, dnevnik u kome je beležila događaje na probama istoimene predstave koja je izvedena 1983, u režiji Ljubiše Ristića. Dramatizovala je tekstove veoma bliskog prijatelja Mome Kapora sa kojim se družila od studentskih dana. O njemu govori s naročitim emocijama. Ipak, dok ljubazno i sa detinjim osmehom dočekuje ekipu magazina „Hello!“ u svom domu, napominje da je najveći povod za ragovor dvadesetogodišnjica smrti pesnikinje Desanke Maksimović. U prostranom, sa ukusom uređenom domu, koji je sa svih strana obasjan prirodnom svetlošću, Rada prvo govori o svojoj životnoj oazi u kojoj pronalazi mir.
– U ovom stanu živim pedeset tri godine. Suprug i ja smo ga sami uredili, uz neke sugestije arhitekte Branka Bona. Neki komadi nameštaja su pravljeni, a nešto je iz mog roditeljskog stana u Vršcu. Garnitura za sedenje i lusteri su iz Beča, gde je neko vreme moj suprug radio i gde nam je rođen sin.

Dve decenije od smrti naše najveće pesnikinje Desanke Maksimović navršava se 11. februara. Kakav će biti vaš doprinos obeležavanju te godišnjice?
– Obnoviću predstavu „Oporuke Desanke Maksimović“, koju sam premijerno igrala u „Ateljeu 212“, pre petnaest godina. Predstavu sam priredila prema knjizi pesnika Dragomira Brajkovića, u kojoj su sakupljene mnoge Desankine izjave, njene misli izrečene u prozi, a deo predstave čine i njeni zvučni, emotivni stihovi. Na dan Desankine smrti, predstavu igram u Narodnoj biblioteci, a dva dana kasnije, 13. februara, u Biblioteci grada Beograda. Ovih dana ću obići i biblioteke u Valjevu, Obrenovcu, kao i naše sugrađane u Bazelu i Pragu.
Snimili ste i televizijski film “Desanka”.
– Neposredno posle bombardovanja Srbije snimili smo četvorodelnu televizijsku seriju, koju je kasnije reditelj Slobodan Radović pretočio u film „Desanka“. S oduševljenjem smo snimali, obilazeći razna mesta vezana za Desankin život. Ako me pitate da li više volim pozorišnu predstavu ili film, mi, glumci, uvek dajemo prednost predstavi, jer pozorište omogućava ponavljanje, usavršavanje, interakciju s publikom. “Radio-televizija Srbije” će 11. februara reprizirati film “Desanka”.
Za “Radio Beograd” svojevremeno je snimljena vaša predstava?
– I ona će biti reprizirana na dan Desankine smrti. Osim toga, Drugi program „Radio Beograda“ objaviće CD – “Oporuke Desanke Maksimović“. Tako će se povećati broj onih koji će moći da se, nadam se s radošću, sretnu sa velikom pesnikinjom.
Kakav je bio vaš odnos sa čuvenom pesnikinjom?
– Imala sam sreću da se u dugom periodu viđam sa njom. Često smo zajedno nastupale čitajući njenu poeziju. Desankina mudrost, svežina i gotovo detinja neposrednost činile su me zaljubljenom u nju. Uvek je bila ljubazna, uvek se obraćala lepom rečju. Kada sam prvi put morala da upotrebim naočare za javno čitanje, rekla mi je: “Nemoj s naočarima! Vidi kako ja to činim“. I pokazala mi je papir na kome je rukom, krupnim slovima, ispisala svoje pesme. Bila je neumorna do poslednjeg časa, dobrodušna, vedra i uvek nasmejana. Govorila je: “Život ima svoj početak, trajanje i kraj. I tako ga moramo uzeti. U tome i jeste čovekova snaga i veličina”.
Zbog čega ste bili bliski sa Desankom?
– Pre svega, volim njenu poeziju. Naročito knjige “Tražim pomilovanje” i “Nemam više vremena”. Beskrajno cenim njenu jednostavnost u mudrosti. Bliska su mi njena razmišljanja o prolaznosti, o neizbežnosti odlaska sa ovoga sveta. Bliska su mi njena kazivanja o ocu učitelju i velikom rodoljubu, kome je bilo, kako je pričala Desanka, mnogo stalo do budućnosti naroda.
Vaš otac Marinko bio je sveštenik u Vršcu. Da li ste u Desankinom ocu nazreli neke sličnosti među njima?
– Moj otac je bio sveštenik šezdeset pet godina. U načinu kako je promišljao život, sa koliko se razumevanja i otvorenosti odnosio prema ljudima, kako je nas, svoju decu, vaspitavao, našla sam mnogo dodirnih tačaka sa Desankom i njenim ocem. Takođe i u Desankinim stihovima posvećenim njenom ocu: “Zašto li je u osmehu imao nečeg detinjega, zašto li je uvek žurio kao da mu je zima? Možda je kraj božanskog nekog saputnika hitao i hteo se dići do njegovog stasa, možda je zato padala svetlost s njegovoga lica i toplina iz njegovoga glasa”.
Desanka je bila vezana za svoj zavičaj, a i vi ste za vaš Vršac.
– I meni je zavičaj mnogo dao. U njemu sam završila osnovnu školu i gimnaziju. Već u ranoj mladosti izgradio je u meni čoveka sa gledištem na moral i svet, ali, naravno, uz prevashodnu podršku roditelja. Otac je moju sestru Nadeždu i mene često vodio u svoju parohiju. Tako smo se formirale upoznavajući različite sudbine, uz očeva ukazivanja na ono što je dobro ili nije. Još nam zvone njegove reči: “Nema ničeg glupljeg od uobraženosti, pomažite drugima, ne učestvujte u onome što deli ljude, gradite mostove, svakog dana nekog obradujte“. A majka nam je, uvek na našoj strani, često ukazivala na važnost stvaranja radnih navika, na školovanje, na važnost ekonomske nezavisnosti. Do kraja života naših roditelja u Vršac smo odlazile redovno, gde smo zajedno sa našim porodicama proslavljale sve velike praznike. I sada, kad u Vršcu imamo samo grob naših roditelja, rado ga posećujemo. Vršac je jedan od najlepših gradova Srbije: crkve, Vladičin dvor, Gradska kuća, muzeji, “Milenijum”, Vršački breg sa kulom, “Vila Breg” i vidikovac sa prekrasnim pogledom na grad i nepregledne vinograde. Mnogo je lepote i pravih sadržaja u mom malom – velikom Vršcu.
Ponosni ste na priznanje koje vam je vaš Vršac dodelio – nagradu za životno delo?
– To smatram jednim od najvažnijih priznanja koje sam dobila. Ko se ne bi radovao uzajamnoj ljubavi i uvažavanju. Ja Vršac zaista volim i hvala što mi tu ljubav uzvraća. Obećavam doživotnu vernost.
Ko je zaslužan što se na vašem licu očitava životna radost?
– Za moje osmehe i dobro raspoloženje, verujem, zaslužni su prevashodno moji roditelji, “umesili“ su me takvu. Potom, imam sreću da decenijama radim ono što volim, da sam isto toliko u braku sa Dragoslavom u kome smo jedno drugome uvek zaklon, da imamo sina Radana, snahu Draganu i unuke Nataliju i Dimitrija. Naravno, to ne podrazumeva da je moje dobro raspoloženje stalno. Jer, “život ne da kako ti hoćeš i kako je pravo. Život okrene i kako se ne nadaš!”
Recite nam nešto o vašim unucima.
– Natalija ima devet godina, Dimitrije sedam. Idu u školu i dobri su đaci. U fazi su otkrivanja različitih interesovanja. Oboje igraju fudbal za školske timove, Dimitrije trenira džudo, a Natalija igra u školskom mjuziklu. Druželjubivi su, čak se i međusobno vole, mada, plašim se da ljubav prema kompjuterskim igricama za sada ima prednost. Leta provode u Srbiji, što je naša najveća radost, isto kao i za baku-Mariju i dedu-Mila iz Čačka. Presrećni smo da ih zagrlimo. Hvala „skajpu“ što postoji, ali uživo je neuporediv doživljaj. Za sada i oni vole da dođu ovamo.
Šta vam briše osmeh s lica?
– Iz godine u godinu sve češće se u medijima oglašavamo onim što je ružno, nečasno, čak morbidno. Ne verujem da će nas to učiniti boljim . Bojim se da nas to sve više obeshrabruje. I Desanku je to rastuživalo. Otuda njena pesma “Poruka miru”: “Ne javljajte samo za ratove, pokradene misli i svote. Javite katkad na velika zvona izmirenja, pokajanja, blagovesti, javite kada se gde radost desi”.
Rada Djuricin Dom foto Jan copy 02

Rada Djuricin Dom foto Jan copy 03

Rada Djuricin Dom foto Janko Petkovic (2)

Rada Djuricin Dom foto Janko Petkovic (9)

Rada Djuricin Dom foto Janko Petkovic (10)

Rada Djuricin Dom foto Janko Petkovic (13)

Rada Djuricin Dom foto Janko Petkovic (22)

Tekst: Life Content, Nadežda Jokić
Foto: Life Content, Janko Petković

Više o temama: