Prošlo je 28 godina od odlaska Nenada Radulovića – Neše Leptira

“Nek’ bude dan, kad divlje ptice krenu preko istog mosta ja ću preći, ako me tamo čeka tvoja senka ništa neću reći, jer biću samo trag čoveka, i biću vođa skitnica…” Tekst legendarne pesme imao je nešto drugačiju verziju pre nego što je ona snimljena, pa je “vođa skitnica” prvobitno bio “vođa svitaca”. A kuda odlaze retki ljudi kao što je Neša Leptir, nikada nećemo saznati. Ili hoćemo, onda kada nam dođe vreme da i sami pređemo most.

Prošlo je 28 godina od odlaska velikog beogradskog šmekera i pop fenomena Nenada Radulovića. “Poslednja igra leptira” važila je za putujuće pozorište, predvođeno tim scenskim magnetom i neponovoljivim šoumenom, koji je uspeh grupe opisivao kao “savršenu kombinaciju pet dobrih fora i dva falš tona”.

Svi koji su poznavali Nešu i njegovu umetnost i smisao za humor priču će početi zaključkom da dobrota nekih ljudi i njihov duh ostaju da titraju gradskim vidokrugom još dugo nakon što odu, pa nemamo utisak da su nas zaista napustili, a ni taktovi njihovih pesama ne prestaju da odjekuju. I “Jeleni”, i “Nataša”, i “Grudi balkanske”, i “Dečko, ‘ajde oladi”, i mnoge druge snimljene na svega nekoliko nosača zvuka nazvanih “Konačno ploča” ili “Opet ploča”.

– Krasila ga je neiscrpna energija, radost, igra, a život mu je bio baš onakav kao što je i govorio, savršeno organizovani haos – rekla je jednom prilikom Nešina majka, dok njegov brat Željko kaže da je tokom svog kratkog života uvek bio isti – prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost.

Ljubav je bila osnova za sve što je činio. Jer, “na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje”. Verovao je u to čak i kada je gubio bitku sa tumorom 12. februara 1990. godine.

Dan pred smrt na lekarskom receptu ostala je zapisana njegova rečenica: “Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta”.