Ivana Stanković o lepoti, modelingu i susretu sa Džulijom Roberts

Foto Andreja Damnjanović

Naš supermodel svetskog glasa otkrila je da je veliki protivnik botoksa i plastične hirurgije i ispričala zanimljivu anegdotu iz koje je izvukla veliku lekciju

Ivana Stanković (45) je jedna od najuspešnijih srpskih manekenki, koja je u svoju biografiju upisala saradnju sa skoro svim svetskim modnim dizajnerima.

Njeno lice krasilo je stranice najprestižnijih modnih magazina, bila je muza Đorđa Armanija, snimala kampanju sa Brusom Vilisom i šetala pistom rame uz rame sa Naomi Kembel, Sindi Kraford, Kejt Mos i Klaudijom Šifer.

Nakon uspeha sa prvom autobiografijom “Bez daha”, Ivana je završila i nastavak knjige “Strast”, čime je stavila tačku na svoju priču o sjaju i bedi svetskih modnih pista.

Koliko je njeno ime cenjeno u modnom svetu, pokazuje činjenica da i danas u petoj deceniji još uvek radi.

– Moja karijera i dalje traje, biram šta ću da radim i za koga. Prihvatila sam posle dužeg vremena ponudu da budem zaštitno lice jednog brenda na dve sezone, dve naše sestre dizajnerke, ali baza je u Švajcarskoj – rekla je Ivana na početku razgovora za Kurir Stil.

Kada se osvrnete unazad, šta smatrate svojim navećim uspehom?

– Zaštitno lice Armanija, naslovna strana Voga, rad sa svim dizajnerima sem za Koko Šanel i Žan Pol Gotjea. Ali svojim najvećim uspehom smatram što sam sve to postigla sama uz jako teške okolnosti i što sam ostala čistog obraza.

Šta Vam je strast prema modelingu donela, a šta odnela?

– Ništa mi nije odnela. Donela mi je da radim ono što je moja strast, da budem nezavisna od 16. godine i da proputujem svet. Jako se iznerviram kada čujem da javne ličnosti kukaju kako im je naporno na snimanjima, a ne odustaju od svog posla. To je po meni licemerno. Pogotovo lepe žene koje se žale da im je lepota više odmogla, nego pomogla, a posećuju kozmetičke salone da bi izgledale još lepše. Lepota svima pomaže, ako mi se nešto ružno desilo, to je samo splet životnih okolnosti.

Kojim lekcijama Vas je naučio život u inostranstvu i šta Vam je najteže palo?

– Tata mi je govorio kad sam bila klinka: “Život je surov, moraš da budeš borac i da nikada ne ukaljaš svoj obraz”. Nagledala se svega i svačega, na sreću bila sam samo posmatrač. Videla sam lepe devojke koje idu stranputicom, koliko su u nekim situacijama bogataši nemilosrdni, neće da udele dolar prosjaku koji se smrzava, a onda žena koja im čisti stanove izađe i da im svoju crkavicu. Videla sam kako su deca danas surova, ali lako i odustaju. Roditelji hoće da preko noći budu Adrijana Lima i izbave porodicu iz siromaštva. Ima dosta zanimljivih, smešnih, poučnih, ali i tužnih priča koje ću ispričati u nastavku biografije, a koje nisam nisam ispričala u prvoj knjizi.

Iz koje svoje greške ste izvukli važnu pouku?

– Umem da budem tvrdoglava i često sebe kritikujem. Nisam htela da izvadim kreditnu karticu jer to je za mene bila ozbiljnost, a onda sam doživela veliku neprijatnost u Njujorku. Stigla sam sa aerodroma u hotel u kojem smo imali plaćeni smeštaj, ali nije moglo da se uđe bez kreditne kartice. Morala sam sa koferom da odem u park da čekam ekipu koja se vraća uveče sa snimanja. Nisam imala koga da pozovem, agencije zatvorene, od umora sam na trenutak zaspala. U jednom trenutku naišao je policajac i pitao šta radim tu. Počela sam da mu objašnjavam, a on mi kaže: “Je l’ ste završili? Ja sam Bil Klinton.” Rekao mi je da moram da napustim park jer tu nije mesto skitnicama. Vratila sam se u hotel i zamolila da ih tu sačekam.

hellomagazin.rsKurir/StilAndreja Damnjanović/Mirko Tabašević/Boško Karanović

Više o temama: