Beatris Grozdanić otvara vrata svog luksuznog doma na Bežanijskoj kosi

Dom Beatris foto Janko Petkovic (36)

Potpredsednica “Internacionalnog kluba žena” u Beogradu Beatris Grozdanić već tri godine sa ostalim članicama Udruženja trudi se da pomogne najugroženijima u našoj zemlji. Po običaju i ove godine će prvog dana decembra organizovati “Dobrotvorni bazar” na Beogradskom sajmu. Ova skromna dama austrijsko-srpskog porekla od predaka je nasledila ljubav prema humanitarnom radu. Po struci je dečji psiholog, ali je odlučila da svoju karijeru žrtvuje zarad višeg cilja. Ekskluzivno za magazin “Hello!” otvara vrata svog luksuznog doma i priseća se divnih uspomena i svog života, ali i otkriva ciljeve i zadovoljstvo koje joj pruža humanitarni rad.

Živeli ste u mnogim zemljama pre nego što ste došli u Srbiju, po čemu pamtite taj period?
– Rođena sam u Novom Sadu, ali sam se sa nepunih šest godina sa porodicom preselila u Nemačku. Potom sam otišla u Beč na studije gde sam nastavila da živim i po završetku fakulteta. Kasnije, kada sam upoznala supruga, koji je Srbin, neko vreme živeli smo zajedno u Beogradu. To je bilo pre sedamnaest godina kada je zemlja bila pod sankcijama. Put nas je kasnije odveo u Veliku Britaniju, gde smo deset godina živeli u Londonu i Kembridžu, a pre nešto više od tri godine vratili smo se ovde.

Dom Beatris foto Janko Petkovic (3)

Šta je presudno uticalo na vašu odluku da se vratite?
– Suprug i ja smo tokom odrastanja vodili kosmopolitski život, živeli smo svuda po svetu, ali naša velika ljubav prema Srbiji bila je presudna. Moj otac je bio diplomata pa sam često menjala gradove u kojima sam živela, ali model vaspitanja je, ipak, uvek bio usmeren ka ovoj zemlji. S druge strane, suprug je rođen i odrastao je ovde pa mnogo voli svoju zemlju.

Koliko se bavite humanitarnim radom?
– Jako dugo. Moja porodica se bavila humanitarnim radom pa sam tu ljubav da pomažem drugima i saosećam sa tuđim problemima nasledila od njih. Kada je Srbija bila pod sankcijama, živela sam u Beču i u tom gradu osnovala sam srpsko-austrijsko kulturno društvo, jer je to bio jedini način da ovde dopremim lekove i ostala medicinska sredstva koja su bila neophodna bolnicama. Kasnije, kada sam upoznala supruga u Berseloni i venčala se sa njim, nastavili smo da radimo. Kada smo se nedavno vratili, angažovala sam se u „Internacionalnom klubu žena“, čiji sam potpredsednik, a naš osnovni zadatak je da pomognemo najugroženijima. Ne znamo gde pre da uputimo pomoć.

Jeste li se i dok ste živeli u Velikoj Britaniji bavili humanitarnim radom?
– Samo u okviru pravoslavne crkve jer nije bilo drugih prilika. Međutim, uvek sam se za Božić i Uskrs trudila da prikupim što više pomoći koja bi bila dopremljena u Srbiju. Često sam organizovala tematske večeri kod kuće i zahtevala sam od gostiju da umesto cveća donesu, na primer, igračke ili pelene za decu. Bilo je mnogo akcija i polazilo mi je za rukom da naše prijatelje Britance animiram da se i oni priključe svojim donacijama.

Šta su vaši primarni zadaci u „Internacionalnom klubu žena“?
– Glavni događaj koji već trinaest godina organizujemo je „Dobrotvorni bazar“, koji će biti održan 1. decembra na Beogradskom sajmu. Učesnici su uglavnom ambasade, kojih će ove godine biti čak četrdeset. Oni će imati svoje štandove, gde će upola cene prodavati proizvode po kojima je njihova zemlja prepoznatljiva, a sav prihod, kako od prodaje tako i od kupovine ulaznica, ide u humanitarne svrhe. Prošle godine prikupili smo sto dvadeset hiljada evra, a nadamo se da ćemo ovog puta biti uspešniji.

Dom Beatris foto Janko Petkovic (6)

Kome su namenjena ta sredstva?
– O tome ćemo odlučiti po završetku „Bazara“ kada budemo znali koliki smo prihod prikupili. Od novca koji smo prošle godine sakupili kupili smo porođajni krevet bolnici u Požarevcu, otvorili smo „senzori rum“, odnosno sobu koja je namenjena deci sa autizmom u Ivanjici. Srce mi je bilo puno kada su mi vaspitačice javile da je jedna devojčica, koja nije mogla da pokreće desnu ruku, posle samo dva tretmana počela da je koristi. To joj je mnogo olakšalo život, jer je mogla da uči kako da se sama oblači, da jede i vrši higijenu što su do tada morali da rade njeni roditelji. Pomažemo dosta i štićenicima „Kecman centra“, gde su osobe između osamnaest i četrdeset godina obolele od Daunovog sindroma. Pošto sam po struci dečji psiholog sa suprugom norveškog ambasadora tamo svakog petka držim nastavu i na sve njih gledam kao na moju decu. Mnogi od tih ljudi su zahvaljujući našoj pomoći dobili prvo zaposlenje. Redovno posećujemo i uručujemo pomoć štićenicima doma iz Zvečanske ulice, kao i takozvanoj deci ulice koju su roditelji odbacili. Brinemo se i o starima o kojima nema ko da vodi računa i organizujemo im posete nekoliko puta nedeljno kada im naši članovi donose kolače ili ostale potrepštine u njihove domove.

Da li vam je teško da odlučite kome ćete uručiti pomoć?
– Čitave godine pripamo projekte, a po završetku „Bazara“ komisija donosi odluku. Nikada ne dajemo novac već kupujemo potrebne stvari, a lično odlazimo na sva mesta kojima smo donirali pomoć da bismo se uverili da nije došlo do zloupotrebe.

Dom Beatris foto Janko Petkovic (19)

Zbog čega biste preporučili Beograđanima da dođu na „Dobrotvorni bazar“?
– To je jedna lepa pretpraznična priča. Atmosfera je vesela i mogu da vide vrlo zanimljive stvari iz čitavog sveta i da kupe mnogo toga po duplo manjoj ceni, a da pri tom učine dobro delo. Imamo i celodnevni program, gde takođe predstavnici različitih zemalja prikazuju autentični ples. Tu je i tombola sa vrlo vrednim nagradama, a roditelji imaju mogućnost da dok obilaze štandove ostave decu na čuvanje stručnim licima. Veliku zahvalnost dugujemo „Beogradskom sajmu“ jer nam već trinaestu godinu besplatno ustupa svoj prostor. Osim predstavnika zemalja tradicionalno učestvuje i hotel „In“, a ove godine su nam se pridružili i hoteli „Ekscelzior“ i „Metropol“.

Poznato je da ste lična prijateljica i princeze Katarine i princa Aleksandra, koliko traje vaše prijateljstvo?
– To je višedecenijsko prijateljstvo i moram da naglasim da, kada sam se vratila u Srbiju, princeza Katarina, koja mnogo čini za vašu zemlju, u mnogo čemu mi je bila uzor. Ona me je podstakla da postanem član „Internacionalnog kluba žena“, a kasnije i potpredsednik tog udruženja. Mi smo već dugo drugarice, a sarađivale smo još dok sam živela u Beču, kada sam u hotelu „Zaher“ organizovala prijem na kome su mnogi viđeni ljudi iz tog grada imali priliku da upoznaju srpski kraljevski par i tom prilikom doniraju sredstva u humanitarne svrhe. Bilo je mnogo zainteresovanih i ta akcija je bila vrlo uspešna.

Dom Beatris foto Janko Petkovic (30)

Koliko vam vaš posao pruža satisfakciju?
– Povratne informacije ljudi kojima pomognemo za mene su najveća sreća. Mnogo puta dođem umorna kući od mnogobrojnih sastanaka, ali sam na kraju dana ipak zadovoljna jer znam da sam učinila neko dobro delo. Davati je lepše nego primati. Imam tu sreću da mogu da pomognem drugima i to činim sa velikim zadovoljstvo. Moj suprug me podržava u svemu, bez njega ne bih mogla sve ovo da postignem.

Sa suprugom živite u prelepom domu na Bežanijskoj kosi, zbog čega ste izabrali tu kuću?
– Dopala nam se lokacija jer su i aerodrom i grad blizu. Kuća je bila drugačija, ali smo je nas dvoje oplemenili. Najviše nam se svidelo što ima veliko dvorište jer oboje volimo prirodu. Napravili smo prelep vrt, gde provodimo najviše vremena od marta pa, evo ove godine, sve do novembra. Tu okupljamo prijatelje, organizujemo tematske večeri, a pošto oboje volimo operu, često napravimo i male koncerte ozbiljne muzike.

Jeste li sami opremali dom ili ste imali nečiju pomoć?
– Sve smo sami opremili. Drugarica mog muža, koja je uspešni arhitekta, stavila je na papir kao idejno rešenje moje zamisli o našem vrtu, ali smo suprug i ja nadgledali radove majstora jer smo želeli da sve bude urađeno bez greške i po našem ukusu.

Dom Beatris foto Janko Petkovic (32)

Imate li hobi kojim se bavite u slobodno vreme?
– Volim da sa drugaricama pijem kafu u Zemunu. To mi je omiljeni deo grada i tamo imam svoja skrivena mesta. Često odlazimo i na Frušku goru, a pošto suprug i ja volimo dobru hranu, uz to ide i dobro vino iz naše omiljene Vinarije „Kovačević“. Tada dođu i naši muzičari iz Deronja pa to često budu i provodi do duboko u noć. Nedavno posle sedamnaest godina počela sam da ponovo igram bridž, a polako učim da igram i golf. Mnogo volim operu i trudim se da idem na dobre koncerte. Imala sam sreću da sam živela u Beču kada su velikani poput Lučana Pavarotija ili Plasida Dominga bili na vrhuncu karijere. Mnogo puta sam ih slušala i lično upoznala. Mogu slobodno da kažem da sam sa Domingom, njegovom suprugom Martom i njihova tri sina lični prijatelji, imala sam priliku da upoznam i Pavarotija i da nekoliko puta budem sa njim u društvu. On je bio najjednostavniji čovek koji bi, na primer, posle nastupa naručivao samo špagete sa maslinovim uljem i belim lukom, dok su ostali gosti na prijemima želeli da ručaju guščiju džigericu ili škampe. Danas često, naročito u zimskim danima, volim da odem u svoju biblioteku, gde uzimam sve te ulaznice i programe koncerata i na taj način budim neke lepe uspomene. Mislim da je ranije bilo lepše vreme kada su ljudi imali znatno više prilika da uživaju dok se danas samo negde juri. Ali, ja se trudim da i sada pronađem bar malo vremena koje bih posvetila stvarima u kojima uživam.

Dom Beatris foto Janko Petkovic (37)

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Janko Petković, Life Content

 

Save

Više o temama: