Ašok Murti: Arhitekta i modni znalac

Naš poznati stilista Ašok Murti, jedan od najcenjenijih u svojoj struci, rođen je u Šapcu, u mešovitom braku Srpkinje i Indijca. Ašokova majka radila je doktorat u Indiji, gde je upoznala njegovog oca, koji je došao da živi u tadašnju Jugoslaviju. Ašok je u Beogradu upisao Arhitektonski fakultet da bi izbegao služenje vojnog roka. Čim je diplomirao počeo je da radi sa tada veoma poznatim arhitektom Radivojem Đukićem. Rat ga je sprečio da nastavi da se bavi arhitekturom, a prvi posao u modnoj industriji dobio je 1994, kada je radio stajling za reviju. Potom je usledio angažman na „BK televiziji“, gde je bio stilista do 2001, kada je počeo da radi za televiziju „Pink“, do 2006.

Mladoliki Ašok, koji je u junu proslavio pedeset godina, poznat je po svestranosti, elokvenciji i harizmi. Po vrelom letnjem danu Ašok sa srdačnim osmehom, ali i sa obaveznom dozom poslovnosti, ekipi magazina „Hello!“ otvara vrata svog stana u kome živi sam.
Na početku razgovora osvrće se na društveni život u našoj zemlji, za koji kaže da je specifičan i vrlo kvalitetan u odnosu na inostranstvo.

– Iako se mnogo vremena troši na sakupljanje novca koji moramo da izdvojimo za račune ili na razmišljanje zašto ne možemo da odaberemo bolju destinaciju za odmor, život nam je obogatio odnos sa ljudima koji, mislim, nigde ne postoji. Kritički odnos prema potrošačkom društvu u ograničenim uslovima, što se sredstava tiče, uvek tera čoveka da shvati šta nije, a šta jeste važno. Nije bitno da imate neku stvar, već da ste zdravi i da su vaši bližnji dobro – na početku razgovora kaže naš poznati stilista koji živi u centru grada.

Da li ste ikada od dolaska u Beograd imali „podstanarske“ dane?
– Ovaj stan je pripadao sestri moje bake, tako da sam svega prvu godinu proveo kao podstanar, a u ovom stanu živim od 1983, dakle, trideset godina sam ovde.
Kako vam se dopada život u centru grada?
– Tokom prve godine mog života u Beogradu živeo sam na Novom Beogradu i u blizini Arhitektonskog fakulteta. Jako mi se dopada život u centru grada.

Jeste li ljubav prema arhitekturi utisnuli u izgled vašeg stana i da li ste menjali enterijer?
– Moje stručno obrazovanje mi je veoma pomoglo u kreiranju današnjeg izgleda mog stana. Između dnevnog boravka i kuhinje srušen je zid, a bilo je i malih izmena u enterijeru. Dao sam nacrt majstorima i promenio sam mnogo toga.
Gde ste kupovali nameštaj za stan, ovde ili u inostranstvu?
– U mom stanu uglavnom je nameštaj koji je dizajniran ovde. Nešto sam ja dizajnirao, a nešto moji prijatelji koji se bave arhitekturom. Njih sam „gnjavio“ kada nisam imao ideju ili kada sam bio u dilemi. Ne mogu sve zasluge da pripišem sebi. Mnogi komadi nameštaja su iz „Ikee“. Imam i poneki komad koji je ekskluzivniji, izrađen u Italiji.

U Indiju ste prvi put otišli kao dvanaestogodišnjak. Koliko ste puta odlazili u domovinu vašeg oca od tada?
– U Indiji sam boravio i kao četrnaestogodišnjak, i posle toga baš dugo nisam bio. Posle trideset šest godina, u kratkom intervalu boravio sam tamo dva puta, krajem prošle i u aprilu ove godine. Veoma mi je bilo lepo, video sam mnogo toga, posetio sam rođake, porodicu mog oca u Hajdarbadu gde sam proveo neko vreme. Mnogo vremena je prošlo otkad nisam bio u Indiji, ali mislim da ću od sada češće ići. Jedan od razloga zbog kojih nisam mogao da putujem je što sam u domu imao životinje o kojima sam morao da brinem. Tokom dvadeset šest godina otkazivao sam svoje odmore i velika putovanja, išao sam samo na ona službena.

Koliko ste ljubimaca imali u stanu?
– U jednom trenutku imao sam pet pasa, uzrasta od jedne do deset godina, kao i tri mačke. Živeli smo idilično, ali su životinje posle desete godine života imale probleme sa zdravljem. Više ih nemam, napravio sam pauzu, ali ne mogu da tvrdim da će tako biti zauvek.
Roditelji su vam se bavili tehnologijom i hemijom. Otkud kod vas ljubav prema arhitekturi?
– Arhitektura je bila kompromisno rešenje jer smo tada morali da upišemo fakultet da ne bismo išli petnaest meseci u vojsku. Bio sam nesrećan tokom prvog semestra jer sam želeo da studiram Likovnu akademiju. U drugom semestru sam se zaljubio u arhitekturu i završio sam fakultet kao srećan arhitekta.

Postoji li žal za Likovnom akademijom?
– Nikada se nisam pokajao zbog toga, kao što mi nije žao ni što nisam upisao bilo kakvu vrstu modnog dizajna. Činjenica da sam se okrenuo modi rezultat je različitih okolnosti. Bio mi je ponuđen posao stiliste na televiziji i ja sam ga oberučke prihvatio jer je u tom trenutku to bio egzistencijalni izlaz.
Od 1994. radite kao profesionalni stilista, da li vam je nešto u tom poslu ostalo „nedovršeno“?
– Pored onoga što nazivamo praksom imam zadovoljstvo da sam postao predavač na italijanskom fakultetu za modu i dizajn „De Luso“, na predmetu Modni stajling. To govori o nečemu što je nastavak moje karijere. Između ostalog što danas radim, ja sam brend menadžer franšiznom predstavništvu “Hugo Bossa” u Srbiji.

Piše: Sandra A. Rilak
Foto: Mika Knežević

Više o temama: