Nataša Marković, generalna direktorka kompanije Galeb Group: Tri decenije uspešnog poslovanja

Nataša Marković, generalna direktorka kompanije Galeb Group: Tri decenije uspešnog poslovanja

30/12/2021

0

Dok su druge devojčice jedva čekale raspust da se igraju do mile volje, ona je slobodne dane provodila tako što se javljala na telefon u firmi svojih roditelja. Od malih nogu je znala da će biznis biti njeno drugo ime. I toliko se savršeno snašla u tim vodama da je između ostalih priznanja dobila i nagradu za “Ženu zmaja”. Nataša Marković na čelu je porodične kompanije “Galeb Group”, jedne od najuspešnijih u Srbiji i najvećeg proizvođača fiskalnih uređaja u našoj zemlji. S obzirom na to da uskoro prelazimo na novi model fiskalizacije, ovo je idealna prilika da se bolje upoznamo sa firmom iz Šapca, ali i sa njenom generalnom direktorkom.

Dalibor Danilović

 

Za “Galeb Group” kažu da je “najevropskija ženska firma”. A vi ste “glava kuće”. Otkrijte nam, na početku priče, u čemu je tajna uspeha i koliki je procenat žena među zaposlenima?

‒ Tajne uspeha su pre svega kontinuitet poslovanja i pouzdanost “Galeba” kao partnera najboljima. To podrazumeva da smo od samog nastanka, pre više od četrdeset godina, do danas vodili računa da poslujemo prema etičkim principima. U proizvodnji, servisu i administraciji ima 40 posto žena, dok u menadžmentu taj procenat ide u korist dama i iznosi više 60. Tu su i direktorka nabavke, prodaje, IT sektora, kao i generalna direktorka. Političkim jezikom rečeno, žene drže ključna ministarstva. “Galeb” je, ja bih to preformulisala, jedna od „najsrpskijih ženskih firmi“ zahvaljujući poštovanju muškaraca iz kolektiva.

Pročitali smo negde da ste još kao dete letnje raspuste provodili javljajući se na telefon u tatinoj i maminoj firmi. Da li ste već tada znali čime ćete se baviti?

‒ Kao devojčica maštala sam o svemu i svačemu, ali sam relativno rano bila svesna da će se moja karijera kretati u pravcu naše porodične firme. To me je radovalo jer sam taj posao doživljavala kao mesto gde su radili mama, tata, tetka, teča, ujak i veći deo familije, a ja sam se nekako osećala ponosno kao njihova mezimica. Da li je tako bilo samo meni ne znam, ali svakako je jedno lepo sećanje. Dosta smo radili i sa pčelama, u sezoni meda, jer smo mi deca peta generacija pčelara u porodici, te je i to bio sastavni deo mog poslovnog razvoja. Dakle, na moj poslovni razvoj nije uticala samo industrija, nego i priroda.

Da se vratimo u prošlost, kako je sve počelo?

‒ Bilo je to davne 1989. godine, kada su mama i tata registrovali prvo privatno preduzeće u SFRJ. Tačnije, firma je osnovana 1977. kao zanatska radionica iz oblasti elektrotehnike i elektronike. Bili smo zastupnici “Galeba” iz Izole u Sloveniji, tako su roditelji i nazvali firmu, “Galeb Šabac”. Pored servisa elektroručnih uređaja bavili smo se uvozom industrijske opreme i distribucijom. Posao se razvijao, kompanija je rasla i danas ima više od četiristo zaposlenih. U našem sedištu u Šapcu u čuvenoj “Metaloplastici” imamo preko dvesta zaposlenih, i još toliko u našim predstavništvima i sestrama firmama “Galeb Signalizaciji” iz Beograda i “Zimpi” sa Uba. Preko 60 % prometa čini izvoz. Snabdevamo sve poznate brendove piva i sokova metalnim zatvaračima. Najveći smo domaći proizvođač fiskalnih uređaja i upravo smo prvi sertifikovali android uređaj za novi proces fiskalizacije.

Dalibor Danilović

 

Mogli ste da živite i radite u Rimu, ali ste odlučili da se vratite...

‒ Završila sam srednju ekonomsku školu, a potom sam otišla u Rim gde sam diplomirala poslovnu administraciju na američkom univerzitetu “Džon Kebot”. U Rimu sam provela pet prelepih godina, ali sam ipak rešila da se vratim kući i nastavim karijeru u “Galebu”. Mislim da mi je to bila jedna od boljih odluka, iako je bilo ponuda da ostanem u Italiji ili odem čak na Karibe da radim. Dva dana posle promocije i dodele diplome počela sam u “Galebu” tako što sam vodila poštu, a potom nastavila u računovodstvu i finansijskom odeljenju. Obračun zarada, odeljenje prodaje, služba nabavke, a vodila sam i proizvodnju naše fabrike metalne ambalaže. Čak sam naučila da vozim viljuškar. Uz rad u firmi i između dve trudnoće završila sam postdiplomske studije na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Poslednjih godina vodim projekat japanske filozofije poslovanja “Kaizen”, što nam je prilično pomoglo da unapredimo način rada i obezbedimo velike uštede u proizvodnom procesu. Implementacija “Kaizena” bilo je veliko iskustvo i u praksi i u teoriji, veliki izazov. I posle 17 godina u preduzeću svesna sam potrebe za konstantnom edukacijom.

S obzirom na to da je reč o porodičnoj kompaniji, da li ste bili “predodređeni” da nasledite posao i jeste li imali unapred definisan put?

‒ U našoj porodici muška deca su nekako uvek imala prednost. U stvari, bili su maženi i paženi više nego što mislim da treba, iako sam majka muškog deteta, dok smo sestra i ja odrastale kao amazonke u svakom smislu. Imale smo osećaj da moramo više od brata da se dokazujemo u kući, u školi, poštovanju prema roditeljima, sportu, na kraju i u poslu. No, to nas je i formiralo, danas smo oslonac jedna drugoj, roditeljima, nadam se i našoj kompaniji. Bilo je očigledno suđeno da nasledimo posao, ali kako ćemo se na tom putu snalaziti zavisilo je i od uloženog truda i rada. Podrška roditelja, koji imaju ogromno iskustvo, neizostavna je i bezrezervna. I te kako je uticala na moj razvoj, kako u životnom, tako i u poslovnom smislu. S druge strane, posao ne prepoznaje porodicu, pa se ponekad znojite pred bankama, državom, kupcima, dobavljačima i ostalim subjektima u biznisu, kojima ne znači ništa čije ste dete. Naprotiv, nekad baš zbog toga umeju da budu suroviji.

Koji su glavni problemi sa kojima se susrećete na vašoj poziciji, kako ih prevazilazite?

‒ Iako imam divne i stručne saradnike, kao generalna direktorka često sam primorana da ulazim u operativne tokove i detaljnije analize. Situacija sa kovidom izazvala je dosta poremećaja u poslovanju, nema sajmova i bitnih skupova koji utiču na prodaju. Ove godine sam se prvi put u radnom veku srela sa poskupljenjima osnovih sirovina za proizvodnju i čelika, koja iznose i više od 100 %. Takođe, problem je nedostatak kadrova. S tim se ne suočava samo naša kompanija, već cela zemlja. Naučila sam da svaki problem koji je naizgled nerešiv donosi novo iskustvo i novu poslovnu priliku.

Dalibor Danilović

 

Da li, kao žena u svetu muškaraca, nailazite ne predrasude ili prepreke?

‒ Iskustvo mi govori da biti žena u muškom svetu uglavnom ima prednosti. Predrasude i prepreke su minimalne i lako se prevazilaze. Predrasude se najčešće javljaju zbog nepoverenja u znanje iz oblasti kojima se bavimo, ali se one razbijaju već posle nekoliko minuta razgovora. Iako je industrija uslovno rečeno muški posao, isti ti muškarci su vrlo ranjivi kada je sa druge strane žena u biznisu. Još kada je svesna svog znanja i iskustva u poslu, ali i svoje ženstvenosti, svaka prepreka je gotovo neprimetna.

Ko vam je najveći uzor u životu?

‒ Moja baka Leposava, koja sada ima 95 godina, a i dalje je vrlo bistra. Veoma je mudra. Kad sam bila mala, nisam je tako percipirala, već sam je doživljavala kao nekoga ko pomaže dedi da bude uspešan pčelar. Imali su više od trista košnica. S vremenom shvatila sam da deda u stvari sve radi kako baka kaže, samo što izgleda kao da on to tako hoće. Uvek je delovala iz pozadine, nepogrešivo, i u poslu, i u porodici, regulišući sve nesuglasice i probleme vrlo elegantno i mirno.

Žene na rukovodećim mestima u privatnom sektoru ni u Srbiji više nisu izuzetak. No, vi ste uspešni na još jednom planu – kao majka i supruga. Kako ste uklopili ta dva segmenta i da li je jedan ipak važniji?

‒ Formula te harmonije leži u razumevanju i međusobnom nadopunjavanju. Suprug i ja smo maksimalno posvećeni deci, ali ih puštamo da se razvijaju u samostalne osobe. To podrazumeva da budu u stanju da sami spreme sobu, spakuju kofere za put, pripreme nešto za jelo. Idu sami u školu od prvog razreda, sami odlaze na treninge. Poštuju autoritet roditelja i starijih, bave se sportom. Smatram da je to za decu od devet i 13 godina za sada dovoljno, naravno uz ljubav koju dobijaju. Suprug ima svoj biznis, ja svoj, tu je da mi pomogne kad god treba. Nadam se da i on u meni ima makar približnu podršku kao ja u njemu.

Dalibor Danilović

 

Kako izgleda jedan vaš dan?

‒ Ujutro ispratim decu u školu, pripremim doručak i užinu, popijem kafu, sredim se i idem na posao. U zavisnosti od rasporeda, ceo dan provedem u fabrici, osim kada idem na poslovni put ili sastanak, ali svakako se trudim da u razumno vreme budem kuci. Posle posla provedem malo vremena sa decom i posvetim neko vreme sebi uz knjigu, a onda večera i spavanje. Volim da pogledam dobar film. Trudim se da ne iskačem previše iz rutine.

Bavite li se nekom fizičkom aktivnošću, da li imate omiljeni hobi?

‒ Redovno odlazim u teretanu, ne samo zbog održavanja forme već i zbog lepog druženja. U fitnes-klubovima je uvek dobra atmosfera, jer su svi okupljeni oko iste ideje, pa je humor na zavidnom nivou. Često više volim da provedem vreme u teretani nego u kafiću, jer je to odmor i za dušu i za telo. Zimi idem na skijanje, na Jahorinu ili Kopaonik. Kao bivša atletičarka i rukometašica, smatram da je rekreacija neophodna u svakodnevnici poslovnih ljudi. Nemam hobi, osim što volim da sadim cveće po dvorištu.

Imate li poruku za buduće generacije žena koje će se naći u poslovnom svetu?

‒ Žene treba da budu žene i da se ponose time. Bog nam je dao mnogo prednosti i bilo bi dobro da toga budemo svesne. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da žene često nisu ravnopravne u odnosu na muškarce, ali su svakako u prednosti i, što se mene tiče, neka tako ostane. Mudra žena sama diktira u kojoj će se situaciji u odnosu na muškarca osećati neravnopravna, ravnopravna ili superiorna.

Komentari (0)

Loading
Hellomagazin.rs Dalibor Danilović

Pročitajte još