Božo Vrećo otkriva: Zašto nosim crno

Povezane vesti

“Čovek anđeoskog glasa, koji dotiče srca i miluje duše.” Ovim rečima “Njujork Tajms” opisao je bosanskog umetnika Božu Vreću. Iako je muzika ono što ga je prevashodno izdvojilo u masi talentovanih interpretatora, pažnju je skrenuo i ekstravagantnom pojavom. Uprkos crnini, koja je dominantni elemenat njegove estetike, iz očiju mu isijava spektar najsvetlijih nijansi koje otkrivaju svu blagost njegove duše. Svakoga ko mu se nađe u blizini za tren razoružava osmehom i srdačnošću, a pravi spektakl nastaje kada pusti glas i zapeva. Ukoliko još niste doživeli to iskustvo, prvu priliku imaćete 15. decembra u Centru “Sava”. Zato smo sa ovim “crnim ratnikom bele duše” razgovor započeli upravo uz sevdah.

Koliko vam znače susreti sa beogradskom publikom?

– Beograd me obožava, kao i ja njega. Šta god da nas okružuje u današnjem muzičkom svetu postoje ljudi koji znaju šta je umetnost, a ja sam neko ko za umetnost živi. Divno je što mogu da se povežem sa ovim gradom, energijom i ljudima koji znaju sve moje pesme, osećaju tekstove koje pevam, kao i specifičnu simbiozu sevdaha i nečeg avangardnog, tu njegovu fuziju sa džezom, soulom i bluzom. Mada, sevdah može da sluša i neko ko ne razume taj jezik, ali prepoznaje emociju. To je univerzalni jezik.

Vaša umetnost probila je granice Balkana, a ove godine stigla je i do Amerike.

– Turneje po Evropi imamo godinama, a eto, desila se i turneja po Kanadi i Severnoj Americi. Stiglo se i do Brodveja. Neizmerno mi je drago što su nas mediji apsolutno podržali, mnogo sam zahvalan svima koji su prepoznali vrednost onoga što radim. Čini mi se da sam sada potpuno sazreo, i muzički i kao ličnost. Tek sada sam potpuno siguran da svi prepoznaju moju umetnost i da je ona prva asocijacija kada se spomene Božo Vrećo, pa tek onda ekstravagantnost i specifičan modni izraz. Moja publika je modno veoma osvešćena. Nedavno sam u Štutgartu imao koncert na koji su žene došle kao da su krenule na reviju nekog poznatog kreatora – u nesvakidašnjim kombinacijama, isfenirane i maksimalno doterane, što nije uobičajena pojava. U Parizu su ljudi izlazili iz radnji da me vide, prilazili mi i davali komplimente. Mislio sam da Njujork neće reagovati na mene, ali potcenio sam se. Zaustavljali su me na ulici i upućivali predivne reči. Jednostavno, sve što sam imao na sebi i u sebi plenilo je i izazvalo potpuno ludilo. Ako imate tu iskru, ako ste svesni sebe i svoje slobode, onda i u maloj sredini i u metropoli sijate kao dijamant.

Na početku karijere niste mnogo odudarali od uobičajene muške estetike. Kada se desila transformacija?

– Ne bih to nazvao transformacijom, već preobražajem slobode. Sebe uvek upoređujem sa leptirom koji je izašao iz čaure i raširio krila u potpunoj slobodi. Taj jedan dan života koji ima živi bez ikakvih stega, ispoljavajući svu svoju raskoš, i spolja i iznutra. Odlučio sam da budem dualan i da moja priroda progovara iz mene u svakom pogledu, a moda je ključni element koji to upotpunjuje. Moj modni izraz iniciran je slobodom.

Kako opisujete svoj stil?

– Odrastao sam uz majku koja je bila krojačica i kroz te njene šavove zavoleo sam modu. Moj stil uvek ima androginu notu, pomalo vanzemaljsku i avangardnu. Poučen modnom osvešćenošću Vivijen Vestvud, Rika Ovensa, Jamamota i Galijana kreirao sam sopstveni izraz. Kao i u sevdahu, gde sam se prvo naslušao doajena, pa izbrusio osobeni stil. Nagledao sam se kreacija onih koje volim, od svakog sam ponešto naučio, i tek onda, kombinujući njihove ideje i ono što je meni bilo zanimljivo, izgradio nešto svoje.

Nastavak pročitajte na sledećoj strani..

1 2 3

Ostale vesti iz rubrike