Zoran Pajić i Sandra Silađev: Dve decenije ljubavi

“Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav”, napisao je svojevremeno Meša Selimović. Misao velikog književnika učinila nam se prigodnom za početak priče o prijateljstvu Zorana Pajića i Sandre Silađev, koje traje skoro dve decenije. Od kada su se sreli na prijemnom ispitu za Fakultet dramskih umetnosti, nisu se razdvojili. Oslonjeni jedno o drugo, prebrodili su mnoge teške dane, uživali u trenucima sreće, putovali i provodili se, odrastali i sazrevali. I nikada se za sve to vreme nisu udaljili, posvađali ili prestali da govore. Na zajednički intervju pristali su pomalo neodlučno, sa željom da bliskost sačuvaju samo za sebe, a onda su se složili da će im ovaj broj magazina “Hello!” jednog dana biti divna uspomena kojoj će se rado vraćati.

Pamtite li prvi susret?

Zoran: Upoznali smo se na prijemnom ispitu za glumu, 2000. godine. Dok smo u hodniku čekali da nas prozovu saznao sam da osim standardnih zadataka, kao što su drama ili recitacija, komisija traži da ispričamo i vic. Uhvatila me je panika, jer mi ta tema nikad nije bila posebno bliska. Išao sam okolo i molio ljude da mi pomognu, a Sandra me je umirila rečima: “Ne brini, znam ja nekoliko.”

Možemo li i mi da čujemo taj vic?

Zoran: Zaboravio sam ga čim sam ga izgovorio. (smeh)

Sandra: Njemu je i sama pomisao na pričanje vica delovala kao smak sveta. Ja sam ih dosta znala, jer je moj tata voleo da ih priča. U svakom slučaju, zahvaljujući vicu počelo je jedno divno prijateljstvo.

Sandra, kakav utisak je Zoran ostavio na vas?

Sandra: Odmah mi je bilo jasno da je mnogo dobar dečko. Širio je neku lepu energiju, što mu je, uz urođenu harizmu, bilo dovoljno da oko sebe okupi sve kandidate. To me je i podstaklo da priđem i vidim šta se dešava i zašto je u centru pažnje.

Zoran: Prva mi je priskočila u pomoć i ta simbolika prati naš odnos do danas. Kad je teško, tu je Sandra, ne moram ni da je zovem. Sećam se da smo posle dva meseca od upoznavanja imali jedan beskrajno dug razgovor. Celu noć pričali smo o svemu i svačemu, tad smo se upoznali do srži. I danas možemo da razgovaramo 24 časa bez prestanka.

Sandra: Studije glume su takve da ste stalno pod “procenom”, što profesora, što kolega. Mi smo jedno drugom bili podrška i oslonac. Mada, moram da priznam da je naša klasa bila dosta homogena. Mnogo smo se družili, najčešće kod Zorana. U početku nas je zvao u goste, a posle više nije mogao da nas istera. (smeh) Ponekad bi banulo nas desetak.

Zoran: Dešavalo se da me probude, ja samo otključam vrata i vratim se u krevet, a oni ostanu da prave doručak i kuvaju kafu. (smeh)

Da li ste se nekad posvađali?

Sandra:Pred kraj fakulteta bilo je neke tenzije. Svi smo bili nervozni i umorni, a neprekidno smo bili zajedno. Tad smo znali da jedno drugom odbrusimo, u stilu “nemoj da me smaraš”, ali daleko od toga da su to bile svađe. Ružnu reč nikada nismo razmenili.

Zoran: Među nama nije moglo da dođe do svađe baš zato što smo o svemu mnogo razgovarali. Sličnog smo karaktera, vaspitani smo u istom duhu, delimo identičan pogled na svet i zbog toga se odlično razumemo i kada ćutimo. Naš odnos baziran je na međusobnom poštovanju, to je ključ.

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: