Zlata Numanagić: Zdravstveni problem me je promenio

Obeležila je “Srećne ljude”, jednu od najlepših domaćih serija, a rad na tom projektu Zlata Numanagić smatra zlatnim periodom i u svom životu. Zgode i nezgode porodice Golubović spakovane u sedamdeset epizoda pratio je milionski auditorijum. Od premijernog emitovanja na “Radio-televiziji Srbije“ 1993. godine oborili su sve rekorde gledanosti, a kad god se repriziraju iznova joj prilaze na ulici i traže autogram. Priznaju joj da je reč o remek-delu, iako ga gledaju “milioniti put”, a ima i nekih koji žale što se njena Lola promenila.

– Predlažem da se pogledaju u ogledalu i jave mi se svi koji su isti kao pre 26 godina – sa osmehom kaže Zlata i otkriva da je za drastičnu promenu njenog izgleda kriv manji zdravstveni problem.

– Operisala sam kilu na dijafragmi, zbog čega sam bila na posebnom režimu ishrane. Jela sam tečnu hranu, potom kašastu, i dok sam se vratila na čvrstu skinula sam desetak kilograma, mada bi se na moju visinu videlo i nekoliko. Kako god, nosila sam konfekcijski broj 42, a sad mi je taman 36. Najviše mi je žao kad kolege počnu da me zagledaju i pitaju jesam li dobro, sa naglaskom na ono “dobro”. Odgovorim da sam odlično, a pošto imam smisla za crni humor utešim ih da ne brinu jer nemam rak. (smeh)

Zvezda “Srećnih ljudi” ponekad gleda seriju koja joj je donela veliku popularnost, ali priznaje da bi sad mnogo toga uradila drugačije.

– Bilo je dosta glumačke naivnosti sa moje strane, ali ne treba mi zameriti, iako bi moj profesor Minja Dedić rekao da je to samo loš izgovor. Ipak sam “pala s Marsa” u tu seriju kad su ih Tanja Bošković i Dubravka Mijatović napustile. Umesto njih ušle smo Jugoslava Drašković i ja kao ćerka i majka. Za obe je to bio „vruć krompir“, jer su se svi ponašali kao da zamene nema, što i nije normalno. Nezahvalno je kad treba nekoga da naslediš u ulozi, a potpuno ste drugačijeg senzibiliteta. Ipak, zahvaljujući piscima scenarija Siniši i Ljiljani Pavić, reditelju Aleksandru Đorđeviću, sa kojim sam već radila, kao i Slobi Šuljagiću i kolegama sa Akademije, projekat sam uspešno privela kraju.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Jedna prigodna uz reprizu ❤💙💜 . . . #Repost @foto.nostalgija(@repost_via_instant) #desimirstanojevic #zlatanumanagic #jugoslavadraskovic #1995 #srecniljudi #vukasingolubovic #lola #djurdjina #jugoslavija #nostalgija

Објава коју дели Draskovic Jugoslava (@dzupica) дана

Ulogu Lole Golubović ponudio joj je reditelj, a pre nego što ju je prihvatila, imala je potrebu da razgovara sa svojom prethodnicom, sa kojom je bila ne samo koleginica sa Akademije već i dobra drugarica.

– Smatrala sam da je to fer i kolegijalno. Pitala sam je zašto je otišla, ali nisam dobila precizan odgovor. Nisam se ni trudila da izvučem detalje, jednostavno to nije pristojno, svako kaže onoliko koliko želi. Rekla je da ću ja divno raditi i da je Lola moj tip uloge. Prihvatila sam jer sam bila svesna da se ne odbija angažman u takvom projektu, a i iz želje da radim po Pavićevom tekstu. Naredne tri godine više vremena provodila sam sa kolegama nego sa ukućanima. Sa mnogima, na primer Desimirom Stanojevićem i Jugoslavom, radila sam i u pozorištu.

Sve ih pamti samo po lepom, posebno Radmilu Savićević i Batu Živojinovića.

– Rada i ja smo se odmah prepoznale, bila je velikodušna i činila je sve da mi pomogne kako bih se što bolje uklopila u ekipu. Vodila me je i kod svog mesara, u prodavnice sa metražom, uvek me je predstavljala kao snaju. Pošto su nam često prilazili ljudi šokirani kako nas dve „kafenišemo“, a onoliko se svađamo, rešile smo da ubuduće kafu pijemo kod nje. Prvu kafu u njenom stanu nikad neću zaboraviti, jer je ostavila džezvu na ringli i sela da još nešto ispriča. Pomislila sam da ću i ja u tim godinama biti zaboravna pa sam rekla: “Majka Rado, a kafa?” Odgovorila mi je sa onim njenim akcentom, po niški: “Da se odmori, sinko!” Isti recept od tog dana i ja primenjujem.

Batu Živojinovića upoznala je još na setu “Otpisanih”, a “kupio” ju je kad joj je prilikom snimanja nekog filma, gde je imala epizodnu ulogu, rekao da se okrene prema kameri.

– Bata je bio jedan od najvelikodušnijih kolega. Zapanjio me je kad mi je predložio da se ja okrenem ka kameri, njega će ionako snimati do kraja filma. U “Udruženju slobodnih filmskih radnika“, čiji sam član bila neko vreme, pričali su mi da kad Bata Živojinović radi, još 150 porodica ima hleba. Zapošljavao je cele ekipe, ne samo ispred već i iza kamere. Imao je takvu moć, poštovali su ga, a o tome se ne zna mnogo. Uglavnom ga ogovaraju što je dosta igrao, verovatno iz ljubomore. Ostvario je toliko senzacionalnih uloga, a i da ništa drugo nije snimio, bile bi dovoljne one iz filmova “Još ovaj put”, “Tri”, da ne nabrajam sve. Bio je veliki glumac, voleli ga ili ne.

Zorica ZarićLuka Šarac, ATA Images, Instagram

Više o temama: