Zdravko Čolić: Na ćerkama ne bi trebalo trenirati strogoću

Zdravko Čolić sa  šest rasprodatih koncerata u “Štark Areni” oborio je sve rekorde i još jednom pokazao zašto je najveći

Pitati Zdravka Čolića da li je zadovoljan godinom koju smo ostavili za nama potpuno je izlišno. Sve i da na turneji “Ono malo sreće” nije punio dvorane od Amerike do Australije, sa šest rasprodatih koncerata u “Štark Areni” oborio je sve rekorde i još jednom pokazao zašto je najveći. Beogradska publika pet godina nestrpljivo je čekala da čuje hitove uz koje su odrastale generacije, a Čola im se odužio večerima prepunim emocija, neponovljive energije i vrhunske muzike. I dok na sceni blista poput najsjajnije zvezde, što svakako jeste, van nje uživa u običnom, porodičnom životu. Starija ćerka Una početkom jeseni proslavila je 18. rođendan, dok pet godina mlađa Lara i dalje uživa u bezbrižnom detinjstvu. Iako priznaje da je popustljiviji od supruge Aleksandre, izazovi roditeljstva s vremenom postaju sve veći, pa povremeno preispituje taj stav. U tradicionalnom prazničnom intervjuu za “Hello!” slavni pevač otkriva kako se nosi s promenama, hoće li podržati decu ako požele da krenu njegovim stopama, ali i da li je talenat poput njegovog dovoljan preduslov za uspeh ili je u životu, ipak, presudno “ono malo sreće”.

Poslednji susret sa beogradskom publikom, na istom mestu, imali ste pre pet godina. Da li je to prava mera?

Taj vremenski period je sticaj okolnosti, nismo organizaciono delovali u tom pravcu prethodnih godina, a i duže se čekalo na album. Nekad se ispostavi da je pauza dobra, publika te više poželi. Iskreno, uželeo sam se i nešto intimnije atmosfere, nikako da se dese manji koncerti gde je sve suptilnije. Ipak, ponovo smo se odlučili za “Arenu” koja je lep prostor, a publika je uživala zajedno sa mnom.

U današnje vreme kada nas reklamama i agresivnim kampanjama bombarduju sa svih strana, vi ste bez ikakve pompe u rekordnom roku rasprodali šest koncerta. Da li je to pravi dokaz trajanja i kvaliteta?

Čovek manje veruje u sebe nego ljudi oko njega. Ideja da bez ikakve fame krene prodaja potekla je od mojih saradnika. Nisam se bunio, sve je išlo lepo i glatko. Uvek postoji strah, neka mala suzdržanost i pitanje da li će to biti dobro, jer ne znaš kakva će biti reakcija. To je potpuno prirodno kod svih umetnika. Dosta je vremena prošlo od poslednjeg druženja i normalno je da postoji oprez. S druge strane, imao sam dobre nastupe u regionu – Sarajevo, Skoplje, kod nas u Nišu, Ljubljana, Zagreb, pulska arena… Tu se pokazalo da je interesovanje veliko i znao sam da će publika biti raspoložena za koncert u Beogradu, ali nisam se nadao ovolikom broju. Šest „Arena“ nisam očekivao. Za hale u koje staje više od 10.000 ljudi važna je dobra produkcija i velika scena, i onda se desi masovna energija koja nosi posebno uzbuđenje.

Zdravko Čolić: Moraš da držiš stranu ženi, a deca su nešto što bi da priviješ na srce

Imate li neku naviku ili mantru, nešto što na dan koncerta ili pre izlaska pred publiku obavezno uradite?

– Raspevavam se, to je sve. Nemam nikakve rituale, samo jedva čekam da izađem na scenu.

Jeste li se ikada oslanjali na sreću i sudbinu ili smatrate da od života dobijemo onoliko koliko sami pružimo i zaslužimo?

– Bitna je sreća. Ulagao sam mnogo napora u drugim poslovima, pa je propadao sav uložen trud. Ni sve turneje nisu bile ovakve. Koliko je bilo kišnih dana, samo kad se setim… Kada smo radili album “Ti si mi u krvi”, kiša je stalno padala. Sreća je bitan faktor, ali treba da se trudimo, radimo, verujemo u sudbinu i, naravno, u Boga. Ako radiš svoj posao dobro i savesno, i Bog će ti pomoći. Samo neka je zdravlja. Treba uvek biti zadovoljan, vredan i odgovoran, i sve će doći na svoje.

Vi ste odrastali uz pop i rok, današnji klinci odrastaju uz rep i trep. Kako vam se dopada sadašnji zvuk mladosti?

– Svako vreme ima svoju tehnologiju. Ne možemo da kažemo da rokenrol nije isti, samo ima neke drugačije stilove, različite od mejnstrim rokenrola. Danas je produkcija moćnija, mnogo je više mogućnosti, muzičkih boja i ukrasa uz instrumente, zato su pop i rok baršunastiji, bolji. Sve je vezano za kompjutere, ko smisli novi zvuk nekog instrumenta napravio je više od melodije i teksta. Pitanje dopadljivosti je za sladokusce. Ko voli ozbiljnu pesmu, voli i stari, klasičan pop i rok. Kod nas je teže napraviti pesmu ako nemaš kvalitetan tekst, dok uz dobru melodiju na engleskom svaki dobro zvuči.

Zdravko Čolić: Ćerke su u godinama kad im prija da se slikaju, ali sve će to proći

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели ▪️Una ▪️Čolić▪️ (@unacolic) дана


Koliko ste tolerantni kao roditelj, imate li razumevanje za način života koji vodi današnja omladina, pa i vaše ćerke?

– Tolerantniji sam nego što bi trebalo, valjalo bi da sam više na strani žene u vaspitavanju. (smeh) Ali nisam jedini, očevi su oduvek bili i biće slabi na ćerke. Ne bi trebalo trenirati strogoću na ćerkama.

Nije lako biti tinejdžer, još je teže biti tinejdžer i dete jedne od najvećih zvezda na ovim prostorima. Kako se Una i Lara nose sa tim i na koji način ih usmeravate?

Ne bih voleo da budu povodljive. One imaju svoju muziku i za njih je tata – tata. Deca vole da govore “Moj tata je ovo”, “Moja mama je ono”, svako dete je ponosno na svoje roditelje. Svaki posao koji se radi pošteno je za pohvalu.

Plaši li vas pomisao da bi mogle da krenu vašim stopama i okušaju se na javnoj sceni? Kakva su im interesovanja u ovom uzrastu?

– One idu u školu, muzikalne su i same biraju šta će da rade. Ne mogu da nateram nekoga da radi nešto što ne voli, mora da ima želju i ambiciju. Ja sam tako prekinuo utakmicu, zapostavio sport da bih išao na čas gitare. I u atletici sam bio dobar, ali nisam pokazivao preveliku želju za njom kao za muzikom.

Važite za čoveka koji je od života dobio sve: izgled, harizmu, karijeru, porodicu, zdravlje. Postoji li nešto za čim žalite, što niste ostvarili, a silno ste želeli? Za šta vam je u životu nedostajalo ono malo sreće?

– Teško je to pitanje. Koliko ti je Bog dao, toliko si uspeo. Jednostavno, završiš ekonomiju i postaneš pevač, a da nikada nisi radio u struci. Svako ima želje, propuštene i nepropuštene šanse. Neko sa istim trudom i zalaganjem postigne nešto, neko ne. To je taj relativitet življenja. Znate kada kažu: “Eh, da sam se rodio u Americi…”, jer tamo gde je veće tržište veće su šanse za uspeh. Ovaj naš mali prostor sužava kreativnost i komercijalnost umetnika, sportiste, glumca, političara… Na malim su terenima, a bili bi uspešni na velikim prostorima. Zadovoljan sam svim što sam postigao. Čovek treba da bude srećan tamo gde je i da radi najbolje što može.

 

Deana ĐukićAleksandar Kerekes Keky/Ata/Instagram

Više o temama: