Vesna Dedić: Nisam devojčica i ne treba mi rame za plakanje, niti ja želim nekome da budem uteha

Kada se pogledaju vaše fotografije na društvenim mrežama, prvi utisak su divne haljine i širok osmeh. Ipak, poslednjih meseci čitali smo i intervjue u kojima ste otvoreno govorili o tome da ste u životu često plakali. Prepoznajete li se u Remarkovoj rečenici: “Haljine ponekad pomažu više nego reči utehe”?

– Uvek sam se bolje osećala kad plačem u lepoj haljini i sa lepršavom frizurom, nego u trenerci i masne kose. Osmeh je odraz mog karaktera, a ne raspoloženja. Kada se smejem, to ne znači uvek da sam srećna, ali znači da verujem da ću biti, možda već sutra.

Da li s godinama lakše ili teže pustite suzu?

– Mlad čovek se stidi suza, a zreo bi sve dao da ga nešto i dalje može toliko dirnuti da zaplače. Kad sam bila mlada, krila sam suze i od same sebe, jer je mladost buntovna, a ne plačljiva. U mladosti sumnjamo i u svoje najbolje osobine, pa preziremo slabost. U mojim godinama lako se plače, jer nema stida. Moram priznati da plačem samo na lepotu. Brige i problemi u meni bude snagu, a lepota i dobrota – nežnost i suze.

Koju pouku biste voleli da iz više nego sugestivnog “nikad nisam” izvuku čitateljke koje se identifikuju sa vašim junakinjama?

– Pre svega da nauče da kao lepši deo života posmatraju budućnost, a ne prošlost. Volela bih da u zagrljaju muškarca koga vole nikada ne zaborave ko su bile pre nego što su srele Njega, da one koje su same budu srećne što su slobodne, da budu nežne prema svojim slabostima i sebi oproste svaku grešku, umesto da im život obeleži kajanje. Ljubav nije patnja i mučenje, pa ne treba juriti i popravljati onog koji nam ne ulepšava život.

Pamtite li trenutak kada ste sebi prvi put rekli: “Nikad nisam, ali sad ću to učiniti”?

– Svaki dan mi je obeležen pitanjem šta nikada nisam, a želela bih. Nisam uvek imala hrabrosti da ga samoj sebi postavim, niti da uradim ono što želim. Za mnoge stvari koje “nikad nisam” odavno je kasno i zato volim što najveći broj mojih čitateljki čine mlade žene, devojke. Verujem da neće, poput moje generacije, sa pedeset godina shvatiti koliko su glupo predavale život, kao da je tuđi, nekim pogrešnim ljudima.

Koliko smo spremni da, kako vreme prolazi, ostavimo po strani sujetu, društvene norme, mišljenja okoline i kažemo “jednom se živi”?

– Statistike pokazuju da se i muškarci i žene radije predaju navikama i stereotipima, pa ostare pre vremena, nego što reaguju po principu “nikad nisam, ali sad ću”. Nisam često u prilici da svoju generaciju vidim kao poletnu i punu života. Ne volim ni da ih slušam kada se prisećaju prošlih i lepših vremena. Zato se valjda družim sa ljudima koji, kao moja junakinja, veruju da je budućnost lepši deo života, ma koliko godina da imate.

Šta ste mislili da nikada nećete reći ili uraditi, a život vas je demantovao?

– Mislila sam da ću sve uraditi, ali me je život demantovao i pokazao da ne zavisi uvek sve od onoga koliko znam, umem i mogu.

Koliko vam je bliska ona, neki bi rekli, tipično ženska rečenica: “Jednog dana kad poludim, pa pokažem celom svetu…”?

– Nemam tu vrstu inata, ali uprkos godinama imam milion želja, poslovnih i emotivnih, i dovoljno energije da verujem da ću svaku ispuniti. Imam i dovoljno iskustva da ne patim ako doživim i poneki poraz. Kada iškolujem Lenku, postaću problematična i hirovita penzionerka, razmažena majka, ljubavnica i prijateljica. Do tada ću i dalje biti odgovorna.

Eva ČubrovićLuka Šarac, ATA Images

Više o temama: