Verica Rakočević: Čovek nije star kada postane izboran, nego kada mu nestane sjaj iz očiju

Njeno ime decenijama je sinonim za uspeh, a zahvaljujući odlukama koje poslednjih godina donosi Verica Rakočević pokazala je i da je jedna od najhrabrijih žena na javnoj sceni. Ljubav sa tri i po decenije mlađim kompozitorom Veljkom Kuzmančevićem mnogima ume da posluži kao okosnica polemika o muško-ženskim odnosima, ali, dok čaršija čavrlja kreatorka vredno radi na novim kolekcijama i putuje po svetu. Tek što se vratila iz Tanzanije prepakovala je kofere i krenula za Njujork, gde je sa ćerkom Milenom proslavila 71. rođendan.

Neposredno pred poletanje ugostila nas je u svom studiju u centru Beograda i otkrila nam tajnu zadivljujućeg izgleda na početku osme decenije. Govoreći o savršenoj nesavršenosti linija na svom licu, Verica se prisetila i nekih detalja iz rane mladosti, koji su umnogome podesili koordinate njene životne trase. Razgovor smo otvorili temom o životu bez šminke.

– Kada kažete “život bez šminke”, u mom slučaju je zaista tako. Ja ga istinski živim, u svakom pogledu. Nije retka pojava da javne ličnosti van scene nose jedno lice, privatno, a potpuno drugo pokazuju javnosti. Naravno, ne mislim na šminku kao sredstvo ulepšavanja, već na ceo sadržaj. Živimo u siromašnoj zemlji i ljudima više prija da slušaju priče o glamuru, makar bio i lažan, ali ja tako ne mogu. Kao što ne volim da šminkam lice, tako ne volim da “šminkam” ni svoj život.

Ali nije oduvek bilo tako. Kada se osvrnete, možete li da prepoznate trenutak u kom ste se osvestili i skinuli svu “šminku”?

– Ima dosta istine u izreci “da mi je ova pamet, a one godine”. (smeh) A lepota ovih godina jeste u tome što naučite da živite po sopstvenim pravilima. Neko još u periodu odrastanja shvati suštinu i ono što je bitno, ali slagala bih vas kada bih rekla da pripadam toj grupi. Dugo sam negovala dete u sebi, jer mi je pomagalo da mi život bude lagodniji, da ga ne shvatam preozbiljno. Međutim, kada prođete svašta i uđete u određene godine, shvatite da je sva ta šminka bila nepotrebna. Sada, jasno i glasno, mogu da kažem da je prelomni trenutak bio Veljkov dolazak u moj život, sa njegovim načinom razmišljanja, životnom filozofijom i neverovatnom zrelošću kakvu ne poseduje nijedan muškarac kog sam srela. Nestvarna je ta njegova zrelost u odnosu na životnu vrednost, smisao, sadržaj, prijateljstvo i muško-ženski odnos. Po logici stvari trebalo je on da uči od mene, ali u našem slučaju desilo se obrnuto. Ja sam neke suštinske stvari i način razmišljanja potpuno promenila kada sam ga upoznala.

Dakle, ljubav je za vas bila ključ promene?

– Ljubav nije samo ono banalno, nije to samo odnos koji pre svega podrazumeva erotiku i požudu. To je zaljubljenost. Nas dvoje kroz tu fazu nismo prošli. Mi smo nekako odmah uskočili u ljubav. A ljubav je i prijateljstvo i beskrajno poverenje. Mene nije lako ubediti u nešto i niko mi nikada nije menjao mišljenje na silu. Nas dvoje smo sate proveli u razgovoru i kroz tu razmenu shvatila sam da je moj raniji način života bio potpuno besmislen. Sada kada negde u stanu ugledam neke besmislice na koje su silni novci, što bi Vojvođani rekli, potrošeni, prosto mi bude žao što se to osvešćenje desilo ovako kasno.

Za čim najviše žalite?

– Mislim da sam te godine mogla da proživim lagodnije, lepše i sadržajnije da sam do sadašnjih saznanja došla pre. Drago mi je da je moja ćerka Elena mnogo ranije krenula tim putem. Možda zvuči kao apsurd, ali ja sam ta koja uči od nje, od nekog koga sam ja rodila, a učim i od svog muža, koji je toliko mlađi od mene. Neprocenjivo bogatstvo. Volela bih da svoje iskustvo prenesem i mladim devojkama, da im uzalud ne prođe život i da ne potroše brdo emocija na stvari koje im apsolutno ne trebaju. Možda će im doneti trenutno zadovoljstvo i instant sreću, ali ih neće trajno obogatiti, oplemeniti ili im život učiniti sadržajnijim.

U kom periodu života ste se najviše služili šminkom da biste zamaskirali sopstvenu nesigurnost?

– Kada sam bila najnesigurnija, nisam bila u situaciji da se mnogo šminkam. To su bili gimnazijski dani, a moji roditelji bili su vrlo strogi. Prvi put sam na ljubavni sastanak izašla u četvrtom razredu gimnazije u četiri sata po podne. Mama me je jedva pustila. Prethodno sam morala da očistim celu kuću. Prvobitno je trebalo da izađem nedelju dana ranije, ali mi je rekla: “Ako te voli, sačekaće te”. Počela sam da plačem kao kiša. Onda je sestra skočila da se svađa zbog mene, pa ju je mama išibala prutom i poslala u ćošak. Tako je moj izlazak odložen. U međuvremenu, lep pečat mojoj nesigurnosti dali su Vanja Bulić i Dragan Jovanović, sa kojima sam išla u školu. Pred izlazak majka me je bukvalno unakazila, isplela mi je pet kika, a pošla sam u nekim vunenim pantalonama i najružnijim cipelama. Vanja i Dragan su me maltretirali do besvesti. Na kraju, na taj prvi sastanak sa Lepim Boškom, kako su ga devojke zvale jer su sve bile zaljubljene u njega, otišla sam u zakrpljenim farmerkama. Nisam imala druge. Kada sam se pojavila, pogledao me je i pitao zar nisam imala ništa drugo da obučem. Počela sam da plačem, okrenula sam se i otrčala kući. Ali, život piše romane. Već sam se ozbiljno bavila modom kada me je jednog dana, dok sam se šetala ulicom, zaustavio krezavi čovek nalik čiči i rekao: “Zdravo Verice, kako si?” Pogledala sam ga i javila se, a on me je pitao: “Zar me ne poznaješ? Ja sam, Boško”. Samo sam produžila dalje. To je nauk da se u životu sve vraća. Čovek zapravo živi onako kako je zaslužio. Svim dušebrižnicima koji me nazivaju “plastičnom babom” ili ne znam kojim pogrdnim izrazima poručila bih da je lice ogledalo duše. Uostalom, pogledajte samo koliko operisanih žena izgledaju kao strašila.

Kada vas vide na fotografijama, mnogi se zapitaju da li su prošle kroz fotošop, a ima i onih koji su uvereni da ste se podvrgli estetskim zahvatima.

– Kožu možete da operišete koliko hoćete, ali sjaj u očima nikad. To je život u vama. Čovek nije star kada postane izboran, nego kada mu nestane sjaj iz očiju. Moj deda živeo je više od devedeset godina i izgledao je kao da je imao dvadeset plastičnih operacija. Celog života jeo je samo hleb i grožđe, ponekad pileće meso. Kada je umro, nije imao nijednu staračku pegu ni boru. Ali sećam se da su mu, kada sam ga poslednji put videla, oči bile skoro potpuno bele. Iz njih je iscureo život. Da se razumemo, ne zaobilazim ja estetske metode, godinama idem na mezoterapiju i tretmane kiseonikom jer mi pomažu da se osećam dobro, ali nikada nisam probala ona “punjenja”. Najstrašnije su žene mojih godina, ili mlađe, čije lice izgleda kao naduvani balon. To je neprijatno za gledanje.

Slike iz mladosti otkrivaju da ste voleli šminku. Zbog čega mlađe žene više kamufliraju lice nego one u zrelim godinama?

– Iako sam nekad i sama bila takva, danas to nikako ne razumem. Sećam se kako sam ranije ustajala mnogo pre partnera da se istuširam, našminkam i doteram, pa onda izađem pred njega kao neki ludak. (smeh) Veljko se u poslednje vreme bavi fotografijom i obožava da me “škljoca”, a meni nije baš prijatno kad posle na fotografiji vidim ženu koja ima dosta godina. Želela bih da to lice bude kao ono od pre dve, tri decenije, i možda bih izgledala lepše da sam se doterala. Kada sam Veljku skrenula pažnju da ne želim da me fotografiše izbliza, rekao je da je baš ta slika prelepa jer se na njoj vidi moj karakter i sav sadržaj koji nosim. Nije mu bilo jasno zašto banalizujem stvari. Suština je da pored sebe imate muškarca koji ume da vam skrene pažnju na to šta je zapravo lepota. Kada nemate nijednu boru, nijednu pegicu, mladež ili flekicu, zapravo nemate nijedan trag života koji ste proživeli. Lepota je u tragovima.

Znači li to da ste se pomirili sa svojim borama?

– Starost niko ne može da izbegne, možemo samo da odložimo njeno najružnije izdanje. Niko me neće ubediti da izborana žena sa šezdeset ili sedamdeset godina izgleda lepo. U redu je da se život ogleda na licu, ali to lice ipak mora da bude prijatno za gledanje. Tako da tu vrstu obmane ne priznajem. Mnogo sam srećna što imam ovoliko godina i što sam doživela period u kome su vladala potpuno drugačija pravila u svakom smislu, pa i kada je reč o estetskom segmentu. Vremena se menjaju, svako od njih nosi svoje breme, ali smatram da ne bi trebalo da po svaku cenu sve prihvatamo. Doduše, sećam se kada sam i ja, kao studentkinja, crtala donje trepavice. To je bilo strašno moderno. Jednom prilikom dok sam se šetala sa majkom rekla mi je: “Idi ispred mene, sramota me je”. (smeh) Zato ne bih previše kritikovala današnje trendove, ali bih volela da za, recimo, deset godina u modi budu devojke bez imalo šminke, sasvim prirodne, i da kopiramo ono što se radi u svetu samo ako je to dobro za nas.

Kreacije ste predstavljali na pistama širom planete. Kako stranci percipiraju srpsku lepotu?

– Nikada neću zaboraviti kada sam 1993. godine imala reviju u Los Anđelesu, koju je organizovala Milana van Blarikon. Sedeli smo u kafiću na Sanset bulevaru, a za susednim stolom kafu je pio poznati reditelj. U jednom trenutku pitao me je odakle sam. Kada sam odgovorila da sam iz Jugoslavije, začuđeno me je pogledao i rekao: “Tamo žive mnogo lepi ljudi, ali žene iz Bugarske, Rumunije i Jugoslavije poznajem po kosi, zubima i tenu, zato što nisu negovane”. Sada je priča drugačija, svi liče jedni na druge. Izgleda da isti ljudi svima rade zube, kosu, implantate, nokte… I sve je to neukusno. Plasira se pogrešan model, pogrešna slika šta je lepo, insistira se na tome da sve mora da bude savršeno, a mi smo nacija sklona kopiranju. Smatramo sebe posebnim narodom, a ne umemo da iskoristimo prirodnu lepotu, bogatstvo koje nam je Bog dao, već oponašamo druge. I uvek pratimo najcrnju varijantu koja se nudi. Naše devojke je slede i tako ubijaju sopstvenu lepotu. Sve što je prirodno nama je ružno, a lepo nam je sve što je veštačko i plastično. To je poražavajuće.

Služimo li se i garderobom da “zamaskiramo” život?

– Kako da ne. Kao što ne bi trebalo preterivati sa šminkom i praviti od sebe nešto što niste, tako bi trebalo nositi ono što prati vaš karakter. Trenutno radim na kolekciji koja je nasmejala i Veljka i mene zbog kombinacije bele košulje, crne uske suknje do kolena, visokih štikli i crvenog karmina. To je za njega simbol ženske lepote, pa sam mu rekla da je onda verovatno anksiozan jer je dobio potpuno drugačiju ženu – u širokim haljinama, patikama, farmerkama i duksevima. (smeh) Kada je Elena nedavno došla u moj butik i probala jednu prozirnu kreaciju, prokomentarisao je kako stalno govorim da ne umem da pravim seksi haljine, a ta duga, široka, koju je Elena probala upravo je takva. Dakle, za mene je erotična žena ona u haljini koja naglašava njenu senzualnost i suptilnost. Eto, ma koliko delovala kao jaka, neko bi rekao agresivna žena, svu tu tananost koju je Veljko probudio u meni prenosim na svoje kolekcije. Možda zato mnogi tvrde da je moj rad danas bolji nego ikad.

Šta je teže – demaskirati se pred sobom ili pred društvom?

– Najteže je pred sobom. Prava istina spoznaje se kada raščistite sa sobom i priznate svoje mane i kvalitete. Posle toga ne morate više ništa nikome da objašnjavate, jer to se jasno vidi, zrači iz vas. Suštinske stvari se ne objašnjavaju, one ili jesu ili nisu. Ako ste lav da stanete ispred ogledala i saspete sebi u lice svu istinu, ma koliko bilo teško, više ne ostaje mesta za foliranje. Tada počinjete da živite u pravom smislu reči, bez obzira na godine.

Deana ĐukićMirko Tabašević

Više o temama: