Severina Kojić: Želim i verujem da ću još jednom postati majka

Poznato je da priželjkujete da proširite porodicu. Jeste li Igor i vi možda uzeli u razmatranje opciju da usvojite dete?

– Nadam se da ćemo dobiti dete, želimo to i verujemo da hoćemo. Večiti sam optimista i nadam se devojčici. Mogućnost da se usvoji i usreći dete takođe je fenomenalna.

Smatrate li da je svako režiser svog života ili da smo ipak samo glumci u ovozemaljskoj predstavi “velikog režisera”?

Dok se ne probudimo samo smo glumci, a kad se probudimo, kukala nam majka, postajemo svoji režiseri. Loša vest je što i odrastemo, a dobra što možemo da budemo dobri i plemeniti i kad nam je najteže. To je zrelost, čini mi se. Olakšanje je kad si tvorac svog života, kad se oslobodiš svih obrazaca i živiš po svom. Treba da budemo nežni prema sebi, blagi, da ne kritikujemo ni sebe, ni druge. Menjati se da bismo promenili svet oko nas – to je moguće samo ako smo mi taj veliki režiser. Čak i kada, po nečijim parametrima, postigne veliki uspeh, žena u duši može da ostane nesigurna devojčica. Dušu možete da lečite samo lepim mislima. Svi smo mi samo deca koja žele da ovaj svet bude lep. Zašto smo onda loši prema drugima? Gde smo zapeli? Postoji jedna divna knjiga, “Svesnost” Antonija de Mela, koju preporučujem svima. Ali, sve ovo što sam ispričala ne morate uzimati zdravo za gotovo.

Nedavno je virtuelni svet zaludeo “10 year challenge”. Šta biste sa ove životne pozicije poručili deset godina mlađoj Severini?

– Rekla bih joj: “Mala, samo ti po svom!” Biti svoj najveći je stepen “uljuđenosti”. Bez straha, bez predrasuda, bez ega, bez obrazaca… To znači da ste apsolutno informisani, ali ne o onome što se događa u svetu, nego u vama. Od toga šta i koliko znate o sebi zavisi kako će vas drugi prihvatati. Ali, morate biti iskreni prema sebi. Tada će vas shvatati pravilno i više nećete biti buntovnik bez razloga, ako me razumete.

Za umetnike važi da ih više vode emocije nego razum. Da li ste i vi član tog “kluba” ili danas prvenstvo ipak dajete raciju?

– Pesme su ispevane emocije, a mi koji ih donosimo moramo ih ljudima preneti tako da ih osete. Ako ne osete, džaba vam što pevate kao slavuj kad je srce nedostupno. (smeh)

U drugoj ste polovini pete decenije, ali vaš izgled ne može da potkrepi tu činjenicu. U čemu je tajna?

– Živim normalan život, preko nedelje vodim dete u školu i rešavam ostale obaveze. Igor mi mnogo pomaže, iako ima svog posla. Vežbam, ali bez obaveze, samo kad sam odmorna i kad mi to prija. Jednom nedeljno idem na masažu lica, koja je fantastična.

Odajete utisak snažne, samosvesne žene, ujedno krhke i emotivne. Kako pronalazite balans?

– Trudim se, i jeste teško, ali mislim da se dobro snalazim. Život se odvija brzo, toliko brzo da bih najradije otišla da živim na selu, bez interneta. Dok se snovi o selu ne ostvare, trudim se da se u ovom svetu osećam dobro u svojoj koži i budem zahvalna za sve što sam proživela i dobila kao dar, pre svega sina i supruga. Više puta u toku dana osećam se kao izbalansirana osoba, koja voli “Malog princa” i veruje u ljubav. A to je veliki uspeh za jednu, kako ste rekli, snažnu i samosvesno-krhku ženu. Nismo li sve mi negde u traženju tog balansa? Srećno nam bilo u potrazi.

Šta je vaša najveća neostvarena želja?

– Trenutno želim da ovaj intervju bude duhovit, jer me Igorova tetka-Veka prozvala da je poslednji bio dosadan. Objasnila sam joj da često prenose i ono što ne izgovorim. Tako da, molim vas, neka ovaj ostane u duhovitom tonu. (smeh) I naravno, moja najveća želja, koja mi je već ostvarena i nek’ se i dalje ostvaruje, jeste da smo svi zdravi, da živimo u miru i ljubavi. I da pevamo u „Areni“ u oktobru.

Deana ĐukićJelena Balić/Instagram

Više o temama: