Roko Sikavica: Najbolje je rano dobiti dete jer si u najboljim godinama kad ono odraste

Za njega kažu da je jedan od najtalentovanijih i najšarmantnijih glumaca u regionu. Gledaoci serije “Pogrešan čovek” sigurno bi potvrdili prvi deo konstatacije, a u drugi smo se uverili i sami dok smo radili intervju za naš magazin. Roko Sikavica, dvadesetpetogodišnji Splićanin koji trenutno živi na relaciji Beograd-Zagreb, našoj publici poznat je pre svega kao Ven Majdak, mada se i ranije pojavljivao u telenovelama. O životu u Beogradu, glumi, prijateljima, roditeljima i devojci Teni Nemet Brankov pričao nam je uz prepoznatljiv dalmatinski naglasak.

Serija “Pogrešan čovek” snima se duže od pola godine. Jeste li se navikli na život u našem glavnom gradu?

– Došli smo u avgustu prošle godine, tu smo već sedam meseci. Smešteni smo na Dorćolu, u samom centru, što nam svima odgovara. Beograd je najveći grad u koji možeš doći iz Hrvatske i pričati maternjim jezikom, bez bojazni da li ćete razumeti. To je razlog više što sam se lako aklimatizovao na novu sredinu. Doduše, malo me čudno pogledaju kad kažem “idem ća”, i redovno me pitaju gde mi je to. (smeh)

Prepoznaju li vas na ulici?

– Da, dešava se. Sve su to neki lepi susreti. Niko nije napadan, već priđu tek da me pozdrave, kažu da je serija super i da je rado gledaju.

Da li je dolazak na snimanje bio vaš prvi susret sa Beogradom?

– Ranije sam dolazio bar jednom godišnje, što privatno, što sa predstavama. U međuvremenu stekao sam prijatelje, ili kako se ovde kaže ortake, osećam se kao kod kuće. Imam i omiljene kafiće, jedan je u Kneginje Zorke. Eto, i ulice sam naučio. Prijatelji se trude da mi pokažu što više zanimljivih mesta, tako da sam upućen gde je dobar provod, gde se fino jede. Zapravo, sa roštiljem nema greške. Gde god da sam probao ćevape, bili su izvrsni.

Mislila sam da primorci ne mogu bez ribe.

– Ribu ne jedem od sedme godine, kada sam se skoro ugušio od kosti. Nema tice do prasice, niti ribe do svinjetine. (smeh)

Šta vas, kad odete kući, najčešće pitaju oni koji nikad nisu bili u Beogradu?

– Kakva je hrana, kako izgledaju devojke? Kad me zamole da im preporučim mesta na koja bi trebalo izaći, uvek im kažem da grad živi 24 sata. Atmosfera u Beogradu je prilično opuštena. U kojem god društvu da se nađete ljudi pokažu interesovanje za vas, krene spontana komunikacija i na kraju se nenadano stvori lepo poznanstvo.

Jesu li se rodila i neka lepa prijateljstva među kolegama?

– Znači mi što je u komšiluku Ivana Roščić, jer se sa njom i njenom porodicom družim i u Zagrebu. Skompao sam se, što bi mi rekli, sa Tamarom Aleksić, Pavlom Mensurom, Benčinom…

Zahvaljujući seriji “Pogrešan čovek”, koja se emituje ne samo u Srbiji već i u Hrvatskoj, stekli ste veliku popularnost na samom početku glumačkog puta.

– To je nešto što neminovno ide uz telenovele. Jednostavno, ljudima ste svaki dan u kući, imaju utisak da vas poznaju i da su vaši intimni prijatelji. Ja sam sa 17 godina snimio prvu telenovelu, tako da sam navikao na tu vrstu interesovanja. Sve je to kratkog daha i ne treba se opterećivati kvazislavom. Istinsku slavu upoznali su Boris Dvornik, Milena Dravić, Bata Živojinović… Toga više nema.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Pogrešan čovjek (@pogresancovjekrtl) on


Kako ste dobili ulogu Vena?

– Bio sam na petoj godini Akademije, to je bilo 2017, kada su me pozvali na audiciju za ovu seriju i za predstavu Olivera Frljića “Šest likova traži autora”. Otišao sam na ta dva kastinga, bez ikakvih očekivanja, i prošao na oba.

Opišite nam jedan svoj radni dan.

– Nešto me sreća ne mazi u poslednje vreme, tako da sam već u sedam sati na setu. Znam i prespavati alarm, pa mi onda zvone na vrata. Sramota me je kad se to dogodi, bude mi jako neprijatno, ali u svoju odbranu mogu reći da takve situacije nisu česte. Ako mi snimanje počinje kasnije, odem na doručak, popijem kafu, ponovim tekst. U principu, ništa posebno.

Mnogi se ne bi složili sa vama, pre bi rekli “blago njemu”.

– Znam, ali naša profesija nije glamurozna kao što izgleda ljudima sa strane. Kad treba da snimite 18 scena dnevno, u sedam ujutru uđete u studio, a izađete kad je uveliko mrak. Ovo ume da bude i rudarski posao.

U aprilu ćete napuniti 25 godina, a glumite momka koji je dosta mlađi. Koliko je Ven sličan Roku iz srednjoškolskih dana?

– Imam sreću da, kad skinem bradu, a inače nosim prilično dugu, delujem mlađe. U Venovim godinama završavao sam gimnaziju, spremao se za matursko veče, bilo je dosta izlazaka i devojaka. Iskreno, živeo sam burnije nego što živi Ven.

Kako ste izgledali na maturi?

– Nosio sam neko crno odelo, koje sam šio po meri. Obukao sam ga tada, i kasnije na jednoj sahrani. Ne znam ni sam zašto sam ga odabrao, tad mi se sviđalo.

Pre nego što ste upisali glumu, godinu dana ste proveli na Filozofskom fakultetu.

– Nisam upisao Akademiju iz prvog pokušaja. Dosta kasno završio sam sapunicu koju sam tada radio, tako da nisam imao vremena da se spremim za prijemni. Znao sam da neću proći, ali sam otišao tek da vidim kakav je to stres. Da ne bih gubio vreme, godinu dana sam studirao hrvatski jezik i istoriju umetnosti. Dobro mi je došlo to znanje, jer sam na prvoj godini akademije briljirao na ispitu iz istorije umetnosti. Savladao sam fonetiku i akcente. E, da, naučio sam i ćirilicu. Sad nemam problem da se snađem u Beogradu. (smeh)

Prepoznaju li se mladi ljudi u vašoj i Zoinoj ljubavnoj priči? Deca se vole, a roditelji im brane da se viđaju.

– Potičem iz relativno normalne porodice. Družim se sa ljudima koji, takođe, nikada nisu imali takve nesuglasice sa roditeljima. Kada se u Hrvatskoj, nedavno, desio talas užasnih afera vezanih za porodično nasilje, istinski sam se iznenadio razmerama tog problema. Mnogo ljudi oko nas vodi dramatičan život, čega nismo svesni. Verujem da se dosta tinejdžera prepoznaje u odnosu Zoe i Vena, što je pokazatelj da je naše društvo negde stalo, nema razumevanje za različitost. Zlatko, Venov otac, brani sinu da se druži sa devojkom koja je bolesna i lošeg finansijskog stanja. To je van svake pameti, ali, nažalost, živimo u vreme kada je sve primetniji jaz između višeg i nižeg sloja. Mi u Dalmaciji imamo izraz “para na paru, uš na fukaru”. Nadam se da će se roditelji koji gledaju seriju, ako i nisu ranije tako mislili, zauzeti za ljubav svog deteta.

Vama je gluma donela istinsku ljubav, u srećnoj ste vezi sa koleginicom Tenom Nemet Brankov. Smeta li vam privremena razdvojenost zbog poslovnih obaveza?

– Skoro svakog vikenda igram predstave, tako da me puste u Zagreb na dva dana. Tena i ja dugo smo već zajedno, imamo beskrajno poverenje jedno u drugo i odlično se razumemo. Pošto je i ona glumica, jasno joj je kakav je ovo posao. Na kraju, sad sprema premijeru, ima duple probe, tako da nema ni nje kod kuće. Dođe samo da ruča. I da sam u Zagrebu, ne bismo se viđali.

Mladi ste započeli zajednički život.

– Mislim da nismo pogrešili. Štaviše, ja od malena imam želju da što ranije osnujem porodicu. U dvadesetima prvo pet godina provedeš na fakultetu, pa onda tražiš posao, pa nemaš dovoljno para… Zato sam zaključio da je najpametnije odmah napraviti dete, pa dok se ne snađeš tu su roditelji da pomognu. Najbolje od svega je što kad dete napuni 18, ti si u najboljim godinama, već si ostvario neku karijeru, imaš novac, slobodan si da putuješ… (smeh)

Znači, kad sledeći put budemo radili intervju, možda ćete već biti otac?

– Možda, nikad se ne zna. Bez šale, dete se ne planira, ili bude ili ne bude.

Kažu da ste izuzetno društveni, da volite da pravite zabave, posebno za rođendan.

– To je istina, volim karnevalsku atmosferu. Ne znam koju temu da izaberem za sledeći rođendan. Iskoristio sam i osamdesete, i “Miami Vice”…

Organizovali ste čak i svadbu.

– Napravili smo, kako se kod nas kaže, vlaški pir. Moj otac je iz Dalmatinske zagore, čije stanovnike pogrdno zovu Vlaji. Na njihovim svadbarskim pirovima okupi se više stotina ljudi, bude tu i pečenje, i barjak… Mislim da i u Srbiji postoje takvi običaji. Tena i ja smo iz šale napravili jednu takvu zabavu, na koju smo pozvali osamdeset ljudi, nije bilo novca za više. (smeh) U svakom slučaju, generalna proba je uspela. Bilo je totalno ludilo; gosti su se u skladu sa dres-kodom obukli svatovski, a mlada je bacala buket.

Da bi sve bilo verodostojno, mlada je uzela vaše prezime.

– Tena je na svom “Fejsbuku” uz svoja dva prezimena dodala i moje, pa su je zvali sa svih stana da joj čestitaju. Najbolje od svega je što joj “Fejsbuk” narednih šezdeset dana nije dozvolio da vrati na staro. Praktično smo dva meseca bili u braku. (smeh)

Malo je nezgodno sa tri prezimena, kako ćete to rešiti kad dođe vreme za pravo venčanje?

– Nemam ništa protiv da zadrži svoje. Pomalo mi je i besmisleno menjati prezime, pogotovo kad je neko u javnom životu. Moju devojku znaju kao Tenu Nemet Brankov, sad kad bi se pojavila kao Tena Sikavica, mnogi bi se zapitali ko je to.

Koliko rođeni Splićanin može bez mora?

– Ceo život ga gledam, tako da mogu i da napravim pauzu. (smeh) I kad sam u Splitu, retko se kupam, obično sam ili na plaži ili na brodu. Moram priznati da mi sneg ne prija. Nadam se da ću sebi moći da priuštim da svaki januar provedem negde gde je sunčano i toplo.

Da li ste ime Roko dobili po čuvenoj ulozi vašeg sugrađanina Borisa Dvornika?

– Roko Prč je legenda našeg kraja, pa i šire, ali ime sam dobio po ocu. Došao sam prilično kasno, imam dve sestre koje su starije od mene 14 i 12 godina. Kad sam se rodio, otac je rekao: “Da se malo počastim, zvaće se po meni”. Sad imamo dva Roka u kući. Ima nešto u majčinom tonu kad zove jednog ili drugog, ne znam tačno šta, ali nikad nije došlo do zabune.

Hoće li se i vaš sin zvati Roko?

– Možda Lav Roko, videćemo. Roditelji me požuruju, kažu hoćemo unuče što pre, dok smo još u snazi da ga čuvamo. Nije što su moji, ali stvarno su divni.

 

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: