Neven Majstorović: Đurđa je zbog mene u drugi plan stavila karijeru, prijateljstva i sve ostalo, hvala joj na tome

Sa “Svetskog prvenstva“ u Parizu odbojkaši Srbije vratili su se sa novim peharom i još jednom nas učinili ponosnim. Među “zlatnim momcima” koji su, već tradicionalno, izašli na balkon Skupštine Beograda da pozdrave naciju našao se i Neven Majstorović, koji će 2019. godinu pamtiti po divnim dešavanjima na profesionalnom, ali i privatnom planu. U maju se, pre zlatne medalje, okitio zlatnom burmom, koju je razmenio sa izabranicom Đurđom, a 17. marta proslavio je “okrugli”, 30. rođendan.

Da li ste u januaru mogli da naslutite šta će vam sve lepo doneti godina pred vama?

– Ni približno. Đuka i ja verili smo se 2. oktobra, tako da je venčanje bilo izvesno, ali nije sve išlo glatko. Svadbu, zakazanu za 4. avgust, morali smo da otkažemo pošto je u međuvremenu iskrsao kvalifikacioni turnir za “Olimpijske igre“. Praktično bilo je neizvodljivo da priređujem slavlje nekoliko dana uoči najvažnijeg takmičenja. Pitao sam selektora za savet, a on mi je rekao da bi najbolje bilo da sve pomerim za maj, kada završimo klupske obaveze. Međutim, tu je nastao novi problem, jer su svi termini bili zauzeti. Venčali smo se 23. maja, bio je četvrtak. (smeh) U svakom slučaju, 2019. pamtiću kao zlatnu godinu u svakom smislu reči. Mnogo lepog mi je donela.

Jeste li imali vremena za slavlje posle pobede na svetskom šampionatu?

– Već za dan-dva svi se vraćamo u klubove za koje igramo, a neću pogrešiti ako kažem da je najmanje vremena bilo za viđanje sa dragim ljudima. Prvo smo imali doček na aerodromu, pa smo išli na prijem kod predsednika, a uveče je bio skup ispred Skupštine. Tek posle svega toga uspeli smo da organizujemo intimnu proslavu, na kojoj smo okupili članove porodice i najbliže prijatelje. Ja već sutra putujem u Rumuniju i odmah se priključujem klupskim obavezama. To je kolotečina koja u mom slučaju traje sedam godina, a kod nekih kolega i znatno duže.

Negde sam pročitala da ste, pre nego što ste postali reprezentativac, i sami bili među građanima koji su dolazili pred Skupštinu da pozdrave sportske heroje.

– U mlađim danima intenzivno sam pratio utakmice svih reprezentacija i gotovo uvek išao pred Skupštinu da s njima proslavim osvojene medalje. Kada su 2011. odbojkaši bili na balkonu, među njima je bio i moj drug iz detinjstva Aleksandar Atanasijević, ali tada nisam mogao ni da naslutim da ću mu se jednog dana pridružiti. Tri godine kasnije postao sam član reprezentacije, imam više od 120 utakmica u plavom dresu.

Poznato je da reprezentativci imaju malo slobodnih dana u godini, jer ih po završetku sezone u klubu čekaju obaveze za nacionalni tim. Kako se u tako gust raspored uklapa privatni život?

– Teško, ali snalazimo se nekako. Medeni mesec mi je trajao pet dana. (smeh) Đurđa i ja otputovali smo u Grčku, o nekoj dalekoj egzotičnoj destinaciji nismo mogli ni da maštamo. Svaki sportista će vam reći da najbliži podnose najveće žrtve samim tim što tolerišu našu zauzetost i česta odsustvovanja. Na kraju krajeva, i moja supruga je u drugi plan stavila svoju karijeru, prijateljstva i sve ostalo kako bi bila uz mene. Hvala joj na tome.

Koliko ste zajedno?

– Tri godine. Upoznao nas je moj najbolji drug, sa kojim sam sedeo u klupi i u osnovnoj i u srednjoj školi. Sa Đurđom je počeo da se druži na Pravnom fakultetu i sticajem srećnih okolnosti nas je spojio.

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: