Neda Arnerić: Vidim sebe kako jednog dana živim u Alpima gde i imam mali stan

“U novi dan obično ulazim sa Andrićevom mišlju: I to će proći

Od kada je 1966. godine prvi put stala pred kamere do danas, Neda Arnerić ostvarila je na stotine uloga i ostavila neizbrisiv pečat, o čemu svedoče i brojna priznanja koja je dobila. Glumu je upisala kao najmlađa u istoriji Fakulteta dramskih umetnosti, kasnije je diplomirala istoriju umetnosti. Iako nikad nije bila član nijednog pozorišta, publika je pamti i sa “dasaka koje život znače“. Posle smrti supruga, dr Milorada Mešterovića, sa kojim je provela 37 godina, i zdravstvenih problema, zbog kojih je dva i po meseca bila u bolnici, Neda Arnerić polako se vraća na scenu. Zbog predstave “Aleksa u zemlji čuda”, premijerno izvedene 7. novembra u Pozorištancu “Puž“, promenila je jutarnje navike. Istovremeno, ne zapostavlja ni večernju scenu. Sreli smo je veče uoči dvestotog izvođenja “Igre parova”, a razgovor smo počeli od onog naizgled uobičajenog pitanja, koje sve ređe jedni drugima iskreno postavljamo – kako ste.

– Ne prija mi ova topla jesen i jedva čekam da zahladni. Sve što nije prirodno i postepeno, onako kako smo navikli, meni ne odgovara. U horoskopu sam Rak, što znači da volim lagani ritam – dva koraka napred, jedan nazad. Imam svoju „kućicu na leđima“ iz koje me je, priznajem, izmamilo ovo sunce što sija kad mu vreme nije. U Pozorištancu “Puž“ pripremam dečju predstavu, probe počinju u 10 ujutru, tako da silom prilika ustajem ranije nego što sam naivkla. U tom smislu prijaju mi sunčana jutra, jer kad se čovek probudi u 7 sati, a napolju je mrak, teško mu pada rastanak od kreveta. (smeh)

Jesu li pozorišne probe dovoljne za dobru kondiciju? Imate perfektnu liniju.

– Radim jutarnju gimnastiku od koje se ne dobija linija, ali se leči kičma. Svima koji imaju probleme sa leđima preporučujem “Pet tibetanaca“.

Kažete li nekad sebi: “Nedo, danas možeš da preskočiš vežbanje?“

– Nikad. Čak i kad putujem spavaćim kolima, napravim sebi uslove na patosu voza, u hotelskoj sobi “dva sa dva“ nađem svoj kutak.

Predstava “Igra parova“, koja beleži dvestoto izvođenje, predstavlja vaš povratak na beogradsku pozorišnu scenu posle višemesečne pauze. Da li ste se uželeli publike?

– Svako od nas, bez obzira čime se bavi, oseća potrebu za predahom. Imam takvo zanimanje da mogu sebi da priuštim luksuz i kažem: “Ja sad malo ne bih radila“. Da sam zaposlena u opštini, morala bih da otvaram bolovanje. Ovako, samo saopštim kolegama da želim malo vremena za sebe, i svi imaju razumevanje. Radujem se povratku, a već sam se malo “zagrevala” kroz gostovanja sa “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo”.

Postoji izreka da ko jednom nauči da vozi bicikl, uvek će biti spretan na dva točka, i ako godinama ne vozi. Može li se nešto slično reći i za glumu?

– Drago mi je što ste to spomenuli. Provela sam detinjstvo i mladost vozeći bicikl na Novom Beogradu, ali nikada od tada nisam sela za volan. Kada sam pre sedam dana ponovo pokušala da vozim, osetila sam užasan strah i tremu. Vikala sam “pašću, pašću”, ali sam izgurala rutu koju sam zacrtala. Isto je i sa pozorištem. Uoči povratka sa “Igrom parova”, na probama sam paničila: “Zaboraviću tekst”, “Kako beše mizanscen”… Ispostavilo se da nema razloga za brigu. Tremu još imam.

Teško je poverovati da neko ko je talentovan poput vas i ima ogromno iskustvo, muči muku sa tremom.

– To se dešava samo kad je u sali neko meni poznat, a sutra će, na dvestoto izvođenje, doći puno mojih prijatelja.

Kakav odnos imate prema jubilejima?

– Ne volim ih, kao što ne volim ni novogodišnje ni rođendanske proslave. Međutim, kad je reč o “Igri parova” pravim izuzetak. Ta predstava imala je skroman početak, ali se već 14 godina igra pred punom salom. “Let iznad kukavičjeg gnezda”, koji je krenuo kad i mi, takođe je obeležio dvestoto izvođenje, ali su očekivanja u startu bila velika – kako zbog uspeha istoimenog filma, tako i zbog glumačke podele.

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: