Nada Obrić: Triput sam pobedila rak zahvaljujući intuiciji

Posle tri operacije karcinoma, od kojih je prvu imala 1999. godine, do poslednje pre desetak dana, bliske susrete sa ovim ozbiljnim zdravstvenim problemom Nada Obrić opisuje kao borbu u ringu.

– Bolest najstrašnije ignorišem do trenutka kad odlučim da je nokautiram, jer mi je jasno da nemam kud. Najteži je bio prvi susret sa protivnikom, a sad sam se već navikla. (smeh).

Folk zvezda koja je prva javno progovorila o svojoj bolesti za mnoge je oličenje hrabrosti, a njeni prijatelji znaju da, iako je život nije mazio, predaja nikad nije dolazila u obzir. Kao primer volje za životom Nada navodi dolazak na rođendansku zabavu kod prijateljice samo dva dana po izlasku iz Kliničko-bolničkog centra “Bežanijska kosa”, gde je bila podvrgnuta hirurškom zahvatu zbog raka bešike.

– Operacija je trajala oko sat vremena. Nisam brinula, bila sam u sigurnim rukama profesora Nestorovića. Mada, srce se malčice jogunilo, moralo je da izdrži još jednu anesteziju. (smeh). Šalu na stranu, priznajem da sam se plašila, ipak sam i ja čovek, ranjiva kao svi. Ali, strah je brzo prošao. Odlučila sam da, uz Božju pomoć, pobedim.

Kao prethodna dva puta, 1999. kad je operisala karcinom materice, odnosno 2004. kad joj je dijagnostifikovan maligni tumor mladeža, na preglede je otišla zahvaljujući intuiciji.

– Šesto čulo prati me celog života. Ispričaću vam anegdotu koja to najbolje ilustruje. Kao dete raspravljala sam se nešto sa bratom, a mama nas je slušala. Videvši da nijedno ne popušta, rekla je: “Ćuti, bre, Drago. Ona nije sama, zar nisi naučio da uvek bude kako ona kaže. Zato ubuduće samo klimaj glavom!” Tad sam bila mlada i nisam obraćala pažnju, a kako sam sazrevala, setila sam se tih njenih reči, povezala sam neke stvari i shvatila da nečeg tu ima. Ne znam kako to da nazovem, ali moć da predvidim neke situacije spasla mi je život više puta.

Suočavajući se sa zdravstvenim problemima prolazila je kroz razne faze.

– Kad saznate da imate maligni rak, prvo zanemite. Onda ne verujete, ne dolazi vam u svest. Potom ste jako ljuti, pa jako tužni, pa se pitate zašto ja, zašto meni… A onda se osvestite i počnete da se borite, žurite da se organizujete i odradite sve što treba kako biste se operisali. Svaki put kod mene je bilo hitno. Misli su uzburkane, pomešane, trudite se da ne opterećujete decu. Svesni da ishod može da bude i ovakav i onakav, a to je valjda rulet u glavi od koga niko ne može da pobegne, imate dve mogućnost: da padnete ili da se podignete i borite, moleći se Bogu da vam pomogne. Ja sam uvek za ovu drugu varijantu.

Najteže je bilo prvi put.

– Posle sam već navikla. (smeh) Prvi put je, zaista, bilo najstrašnije, jer pored mene su 24 sata bila deca. Sin Saša išao je u srednju školu, a ćerka Itana na fakultet. Gledali su me nemoćno, pokušavajući da sakriju strah. Nisu ga pokazivali oni, krila sam ga ja, lagali smo se uzajamno. Molila sam Boga da me ne uzme dok ih ne iškolujem, dok se ne osamostale, a posle kako bude.
Ovog puta sve je bilo drugačije.

– I Saša i Itana su sada svoji ljudi, obrazovani, oboje rade poslove koje vole. Saša ima dvoje dece i divnu suprugu, koja lepo brine o meni. Svi su uz mene, razmazili su me, a to prija. Volela bih da me ljudi poslušaju i da, osim što će otići na kontrolu na vreme, ako se i desi da im otkriju kancer, uvek imaju nade da će sve biti dobro. A kad dođu kući, ne treba da legnu u postelju, već da žive punim plućima. Ja sad imam sve uslove da se “ubolestim”, deca bi sve vreme bila sa mnom, kao i prijatelji. Ali, šta dobijam time? Em bih zabrinula najbliže, svisli bi od sekiracije, em nikad nisam umela da lažem i ne pada mi na pamet da glumim paćenicu. U stvari, najgore bi bilo meni, na kraju bih se stvarno razbolela. Da ne pričam o tome šta bih sve propustila dok ležim i samosažaljevam se. Jer život je lep, svaki dan je divan, fantastičan, a vreme se ne može vratiti.

Zorica ZarićLuka Šarac, Ata Images

Više o temama: