Mina Sovtić: Roditelji su mi dva sveta, a ja njihov čudan miks

Talenat za glumu nasledila je od majke Anice, jugoslovenske filmske ikone, a potrebu da popravlja svet od oca Miodraga, čuvenog dorćolskog šmekera

Raskoš svog talenata pokazala je već prvom ulogom u seriji “Koreni“, potvrdila ga u “Dugu moru“, ali gluma nije jedino čemu je posvećena. Mina Sovtić ima potrebu da popravlja svet. Tu, u današnje vreme retku i poštovanja vrednu osobinu, nasledila je od oca Miodraga – Miće Sovtića, biznismena, predsednika Fudbalskog kluba “Dorćol“ i čuvenog beogradskog šmekera. Majka, proslavljena glumica Anica Dobra, na koju i fizički liči, zaslužna je što Mina može da se pohvali i kolekcijom najneobičnijih uspomena iz detinjstva.

Jeste li išli sa tatom na fudbalske utakmice?

– Nisam imala jasan uvid u taj deo njegovog života kad sam bila dete jer me sport nije zanimao, iako su me terali na tenis, na koji sam otišla dvaput, i na umetničko klizanje, gde sam bila tri puta. (smeh) Otkad živim blizu kafića koji tata drži svakog jutra pijemo kafu. Izgradili smo veoma kvalitetan odnos. Odjednom me zanima sve što on radi. Dok sam pre verovala kako njemu sve lako dolazi, sad znam koliko se fokusirano i pametno bavi svojim poslom, koliko je pošten i koliko se trudi da pomogne celom kraju.

Vaš otac je odrastao na Dorćolu?

– Da, u skromnoj porodici. Uvek je imao želju da pomogne svima kako bi svako dobio šansu u životu. Iako on to nikad ne bi tako nazvao, verujem da je reč o aktivizmu.

Uvek je važio za šmekera. Imponuju li vama takve priče o njemu?

– Definitivno je stara garda, ona uz koju idu poseban moral i etika ulice. Jako ga cenim. Mama je iz drugačijeg miljea, a ja sam čudan miks ta dva sveta. Imala sam uvid i u jedno i u drugo, i to me je obogatilo.

Sa mamom ste boravili u Nemačkoj, dok je tamo snimala filmove. Čega se sećate iz tog perioda?

– Kad god na nekom aerodromu vidim slatkiše iz mog detinjstva ili čujem reklame na nemačkom jeziku, imam osećaj da su deo mog DNK-a. Dosta smo putovale, a putovanja su za čoveka bitna koliko i čitanje knjiga. Bile smo i u Kejptaunu, gde sam prvi put videla i jako bogate i veoma siromašne ljude, i zapitala se zašto je to tako. Pamtim kako su mami sugerisali da me ne vodi na bazen koji nije za belce, ali je meni bio zanimljiv jer je bio na otvorenom, pored mora. Pošto je ona radila, nagovorila sam ujaka da me povede. Bila sam jedino belo dete i, naravno, prvo su mi dirali kosu, a onda ih je fasciniralo što znam da plivam. Iako su živeli pored mora, u bazen bi samo skočili i brzo se hvatali za ivice, pa sam ih učila da plivaju.

Koliko ste tad imali godina i kako ste se sporazumevali?

– Imala sam devet godina, pričala sam engleski i nemački, a sporazumevali smo se na razne načine. (smeh) Znam da mi je već tad bilo užasno što ta deca nemaju iste šanse kao ona iz zemalja prvog ili drugog sveta.

Sa Anicom Dobrom boravila je u Nemačkoj dok je proslavljena glumica tamo gradila karijeru

Koliko jezika govorite?

– Engleski i nemački. Francuski sam učila u školi i znam gramatiku, ali ga ne govorim. Razumem i holandski.

Da li ste i vi nekad osetili nepravdu?

– Definitivno. Rođena sam 1995. godine i sigurna sam da je moja generacija u ranom detinjstvu doživela traumu. Ali, upravo to nas je učinilo snalažljivim. Zapadnjaci, generalno, imaju predrasude prema nama, pogotovo Englezi. Znam jer sam u Londonu išla u školu. I dalje su im komunizam i zemlje u kojima je on bio vladajući sistem egzotičniji od Zimbabvea. Ipak, verujem da nas je odrastanje u rasulu kakvo je ovde vladalo devedesetih očvrsnulo i osposobilo za život.

Na osnovu čega to tvrdite?

– Mnogi moji prijatelji otišli su odavde i odlično su se snašli tamo gde su. Imaju taj “street smart“, znaju sve fore. Jedino im nedostaju onaj osećaj pripadnosti, svoj kvart, poznata baka na pijaci…

Jeste li i vi razmišljali da odete?

– Razumem sve koji su otišli jer nisu ovde mogli da se zaposle i imaju život kakav misle da zaslužuju. S druge strane, verujem da u našem društvu ima prostora za napredak i pitam se šta mogu da uradim da nešto popravim. Uostalom, ako svi odu, ko će ostati? Moja filozofija za sve što sam radila, i dobro i loše, uvek je glasila – ako neću ja, ko će? Konkretno, otkad znam za sebe imam potrebu da spasavam napuštene životinje. Uz to, razmišljam i o profesiji, o tome da ima malo uloga za žene i da bi to trebalo da se menja. Da ne bude jedna žena okružena sa 12 muškaraca koji procenjuju treba li da dobije ulogu na kastingu. Ako ja to nekim svojim potezima, na primer produkcijom, ne promenim, ko će? Takođe, postalo je normalno ćutati i sklanjati se od bolesnih i ugroženih, što donekle razumem jer pojedinac ne može da spase ceo svet. Ali, imam potrebu bar da pokušam, mirnija mi je savest ako ne okrenem glavu i popravim što se da popraviti. Tako imam osećaj da živim pravilnije.

Očigledno ste od oca nasledili tu osobinu?

– Tata uvek ima inicijativu, mama se pre odazove na poziv, tako da jeste više njegov gen. Tu smo baš slični. Pre četiri godine u Savamaloj našla sam šest kučića starih mesec dana. Jedno je odmah uginulo jer je kamen pao na njega. To je bilo strašno, nisam mogla da ih ostavim, stavila sam ih u lavor i donela tati, koji je bio usred utakmice. Nisam znala šta drugo da radim, mama bi me “ubila“ da sam ih dovukla kući. Znala sam da će se i tata ljutiti, ali sam bila sigurna da bi i on uradio isto u mojim godinama. Iznervirao se, ali mi je pomogao da ih smestim. Kasnije smo ih udomili, s tim što smo zadržali dve kuje.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Mina Sovtic (@knife_afterdark) дана

Koliko sada životinja čuvate u stanu?

– Trenutno ga renoviram, pa su Leon i Nevada kod mojih roditelja. Ares je kod tate na terenima, a kod mene su Zigi i mačak Barti. Ostale životinje su kod moje bake Ane u Grockoj.

To je mamina mama? Zanimljivo je da su obe, zapravo, Anice?

– Da. Baka je Slovenka i zbog rata je morala da postane Ana. Duga priča. Mami je htela da da ime Tanja, međutim deda ju je “prevario“ i krstio je Anica. (smeh)

Zorica ZarićBoško Karanović, Filip Stojanović/ATA Images, Instagram

Više o temama: