Maja Ognjenović: Najveći izazovi tek predstoje

Nakon što je na pobedničkom postolju Evropskog prvenstva u Turskoj podigla zlatni pehar, kapiten ženske odbojkaške reprezentacije Maja Ognjenović nije skrivala emocije koje su je obuzele. Ponosna na uspeh tima, u mislima je bila i sa nacijom, koja je ništa manje euforično obeležila novi podvig zlatnih devojaka. Iako su je već sutradan misli skrenula prema narednim izazovima, utisci koje nam je Maja prenela na početku intervjua za “Hello!“ i dalje su prilično upečatljivi. O istinskom životu profesionalnih sportista kada “siđu“ s terena najbolje govori podatak da bismo, da se s Majom nismo sreli sada, to mogli da učinimo tek u septembru 2020. jer je u međuvremenu čekaju takmičenja u Turskoj, pripreme za Olimpijske igre i odlazak u Japan. Uostalom, i o odmoru će moći da razmišlja tek sledeće godine u ovo vreme. Za “običnog“ čoveka tempo je više nego naporan, ali ova mlada i uspešna žena se ne žali. Odbojka je, kaže, njen život, ali nije zapostavila ni privatni, pa već nekoliko godina uživa u ljubavi i braku sa proslavljenim vaterpolistom Danilom Ikodinovićem, koji u potpunosti razume i podržava njene ambicije.

Vodite li evidenciju o osvojenim medaljama? Koje je po redu odličje kojim ste se okitili u Turskoj?

– Odavno sam prestala da brojim. Čini mi se da se od Svetskog prvenstva u Japanu 2006, kada smo posle 27 godina dovele Srbiju do samog vrha svetske odbojkaške scene, prosto podrazumeva da se s velikih takmičenja vraćamo s medaljom. Navikle smo naciju na naše uspehe. (smeh)

Opterećuju li vas velika očekivanja? Uspevate li da se tokom takmičenja distancirate od informacija koje naviru sa svih strana?

– Zavisi gde se nalazimo. Kada smo 2011. igrale Evropsko prvenstvo u Beogradu, neminovno je bilo da osetimo puls naroda. Sve je mnogo intenzivnije ovde nego kada smo na drugom kraju sveta. Naš mentalitet je takav da, čim izgubimo jednu utakmicu u grupi, postajemo „otpisani“. Takve stvari mogu biti pogubne za sportistu. Verujem da je svaka od nas s godinama i stečenim iskustvom naučila da se distancira. Uglavnom se čujemo s porodicom i prijateljima, koji nam šalju pozitivnu energiju.

Kako proslavljate pobede?

– Iskreno, mnogo patim što već godinama ne uspevamo da se okupimo kad se vratimo kući. Naše proslave nakon finalnih utakmica prilično su skromne – svedu se na okupljanje u nečijoj sobi ili u lobiju hotela. Već posle dva-tri dana sve se vraćamo svojim klubovima i novim obavezama.

To je neminovno?

– Jeste, ali mislim da nije fer. Nepopravljivi sam optimista i zato posle svake medalje ponavljam istu rečenicu: “Čim se vratimo u Beograd, idemo negde da proslavimo.“

Znači, vi ste “zaduženi“ za organizaciju provoda?

– Trudim se da budem. Em sam kapiten, em sam najstarija, tako da moraju da me “slušaju“. Šalu na stranu, ove godine uspela sam u svom naumu. Kad smo sišle sa balkona Gradske skupštine, otišle smo u jedan restoran, ali nismo se dugo zadržale pošto su neke devojke već u četiri ujutru putovale u Japan na Svetski kup.

Postoji li neka interna himna reprezentacije?

– Obično je to pesma koja je aktuelna u tom periodu. Mlađe devojke zadužene su za muziku, ali pravo da vam kažem, ja nešto i ne odobravam taj repertoar. Normalno je da s novim generacijama dolaze i novi trendovi, ali ako mene pitate – bez skadarlijske atmosfere nema lepog provoda.

Zbog čega se vi i još nekoliko istaknutih reprezentativki niste našli u timu koji je otputovao u Japan?

– Svetski kup je takmičenje koje nema uticaja na rangiranje, a izuzetno je naporno jer se igra 11 utakmica za 14 dana. Dogovor sa selektorom bio je da nas nekoliko koje smo nosioci igre u svojim klubovima, a uzeću slobodu da kažem da smo bile i nosioci igre reprezentacije na nedavno završenom prvenstvu, preskočimo odlazak u Japan. Uskoro kreće klupska sezona, koja traje do maja i prilično je naporna.

Da li je teže pratiti mečeve s klupe ili od kuće, pogotovo kada se stvari ne odvijaju najbolje po nas?

– Mislim da je ipak teže kad ste deo tima a na klupi ste. Teško je i dok gledam iz fotelje i ne mogu da pomognem. Srećom, i nema potrebe za tim. Kad sam rekla mami da sam jutros ustala u sedam kako bih gledala utakmicu, začuđeno mi je odgovorila: “Pa, igrale su protiv Kenije, jasno je bilo da će dobiti, mogla si da spavaš.“ Šta da radim, to je jače od mene.

U Japan je otišao podmlađeni sastav. Po čemu pamtite vaše prve utakmice u dresu reprezentacije?

– Bilo je mnogo emocija, želje za dokazivanjem, nastojanja da ispunim očekivanja trenera, ali i roditelja. Bio je to, uslovno rečeno, težak period. Jedna garnitura dresova, na takmičenja smo išli autobusom… Da ne pričam da u vreme kad sam došla u reprezentaciju nismo postojali na odbojkaškoj mapi, igrali smo „kvalifikacije za predkvalifikacije za kvalifikacije“. Mlađe generacije dobile su utabanu stazu, ali meni je moj sportski put, upravo zbog prepreka koje sam imala, slađi i draži.

Kažu da su sportisti sujeverni.

– Vernik sam, pa sujeverju nema mesta. Ipak, moram priznati da po navici na teren uvek izlazim desnom nogom.

Eva ČubrovićLuka Šarac, ATA Images

Više o temama: