Jelisaveta Orašanin: Novi početak u Italiji

Vaš put do trudnoće nije bio nimalo lak. Šta biste poručili ženama koje prolaze kroz slično iskustvo? Nažalost, sve je više parova koji, uprkos želji i nastojanju, ne uspevaju da dobiju bebu.

– Više od svega želela sam dete, ali zbog trombofilije, koja izaziva zgrušavanje krvi, to nije bilo izvodljivo. Srećom, medicina je napredovala, podvrgla sam se vantelesnoj oplodnji i prošla pravi mali hormonski rolerkoster, ali danas imam Petru. Priča sa srećnim krajem, što je jedino važno. Mnoge žene suočavaju se sa istim problemom, ali je, nažalost, naše zdravstvo takvo da se tek posle trećeg pobačaja radi test na trombofiliju jer je vrlo skup. Najvažnije je ne gubiti nadu i biti uporan.

Da li vam okolnosti o kojima govorite dozvoljavaju da razmišljate o drugom detetu?

– Još ne razmišljamo o tome.

Mnoge žene bi na vašem mestu zgrabile priliku da što duže uživaju daleko od posla i obaveza, a vi ste odlučili da skratite porodiljsko odsustvo.

– Snimala sam do petog meseca trudnoće i pred kamere se vratila pola godine posle porođaja, kako bih u “Beogradskom dramskom” igrala predstavu “Tri klase i gospođa Nušić”. Osim što svoj posao volim, prija mi da budem aktivna. Oduvek je tako. To što sam postala majka ne doživljavam kao hendikep, naprotiv, Petra mi je dala novu dozu volje i ambicije.

Kako “žonglirate” između poslovnih i obaveza oko bebe?

– Moje “radno vreme” je specifično. Pre nego što krenem na predstavu ceo dan provedemo zajedno, pre izlaska iz kuće okupam je i sredim za krevet, dok sam ja na sceni ona spava, tako da i ne oseti da me nema. Nisam odsutna od sedam ujutru do sedam uveče, moj posao nije takav. Kada na nekoliko dana dođem u Beograd, svugde je vodim sa sobom. U specifičnim situacijama koje nisu toliko česte tu su mama i sestra da “uskoče”, na njih uvek mogu da se oslonim.

Vaša sestra Milica ima sina Pavla. Savetuje li vas kao starija i iskusnija o roditeljstvu?

– Nas dve smo strašno vezane, a sada kada obe imamo decu, ta veza je još jača. Uživam kada smo svi na okupu i nekako sam najsigurnija kada je Milica blizu. U svakom trenutku je tu za mene, celog života je tako. Odgovorna je, vredna, radna, veliki je prijatelj. Šta da vam kažem kada mi je rođena sestra jedna od najboljih drugarica. (smeh) Svakako da razmenjujemo i roditeljska iskustva, savete… Kada sam u dilemi, pozovem je i pitam: “A kako si ti to sa Pavlom radila?” Iako je svako dete priča za sebe, postoje neki ustaljeni šabloni i tu mi je, recimo, njeno iskustvo dragoceno.

Kako funkcioniše vaš posao na relaciji Beograd-Bolonja?

– Srećna sam što nisam daleko, što mogu da dođem da igram predstavu, “Hotel 88” to zaslužuje, kao i ekipa sa kojom radim. U decembru nas čeka jubilarno 150. izvođenje, a u januaru ću mesec dana provesti u Beogradu kako bih sa Tamarom Krcunović, Andrijom Kuzmanovićem i Vladimirom Aleksićem pripremila drugi komad, čija se premijera očekuje krajem februara. Shvatili smo da zajedno savršeno funkcionišemo, šalimo se kako smo postali firma, a firme moraju da rade na novim projektima. Ponovo je reč o komediji, doduše nastojimo da odemo korak dalje, tako da će biti i elemenata melodrame. Produkcija je ozbiljnija, predstoje nam naporan rad, duple probe, ali sve će se to na kraju isplatiti.

Nedavno ste završili film “Hotel Beograd”, koji se snima u ruskoj produkciji. Kakvo iskustvo nosite?

– Predivno. Igrati komediju, koju obožavam, sa kolegama koje volim, mojim klasićima i prijateljima Milošem Bikovićem, Miodragom Radonjićem, Miljanom Gavrilović i kolegama Ljubomirom Bandićem, Žikom Todorovićem, Sekom Sablić i Jakovom Jeftovićem bilo je pravo uživanje. Poveren mi je lik razmažene ćerke mafijaša koja je navikla da dobije sve što poželi. Više od toga ne smem da otkrivam. Što se saradnje sa Rusima tiče, prijatno sam iznenađena, njihov pristup je nešto drugačiji od onog na koji smo navikli. Neću preterati ako kažem da su mali Holivud. Za njih su glumci zvezde i tako ih tretiraju. Bilo nam je pomalo neprijatno, nismo navikli da nam na setu prinose stolice i kišobrane, da ne bismo stajali na suncu, i tome slično, ali to je standard na koji su ruski glumci navikli.

Da li je bilo teško vratiti se u srpsku stvarnost?

– Bez obzira na drugačije uslove, jednako volim da snimam i naše filmove i serije. Sve ima svoju draž. Na kraju, najbitnije je da se radi.

Kako se nosite sa kritikama?

– Iskrenost je osnov svakog odnosa. Volim da čujem kritiku, i od kolega, i od bliskih ljudi, jer me to samo može učiniti boljom glumicom i čovekom.

Nedavno ste proslavili 31. rođendan. S obzirom na to da ste postali mama, famozne tridesete za vas su zaista bile životna prekretnica.

– Petra mi je razdvojila bitno od nebitnog, naučila me je da ne radim ono što mi ne prija i da glasno i bez zadrške kažem “ne” kada nešto ne želim. Kada imate porodicu, dete i posao, malo vam vremena ostaje za druge aktivnosti. Zato izuzetno cenim svaki slobodan trenutak i koristim ga isključivo za stvari koje volim i u kojima uživam.

Deana ĐukićMirko Tabašević

Više o temama: