Ivana Španović ekskluzivno za “Hello!”: Kraj desetogodišnje ljubavi

Prošle godine pukla vam je Ahilova tetiva, takođe u Berlinu, a vi baš i niste skloni povredama. Kako to komentarišete?

– Zdravlje je iznad rezultata. Beskompromisno dajem sebe kad su u pitanju planovi i rad, ali nekada se, nažalost, ne isplate ni sva želja, ni inat i upornost. Najbitnije je da sačuvam zdravlje. Kad dođe do povrede, treba ostati realan i objektivan i ne praviti veću štetu, što je teško u momentu kad ti neko oduzme šansu da se boriš za nešto za šta si se spremao godinu dana. Tim koji oko sebe imam jeste moja druga porodica i glas razuma u trenucima kad su ozbiljne stvari u pitanju. Bezuslovno su predani, beskrajno verujemo jedni drugima, i svi dišemo i živimo kao jedan.

Možemo samo da pretpostavimo koliko vam je teško, videli smo vaše suze, ali i koliko ste omiljeni među koleginicama i organizatorima takmičenja. Čije su vas reči utehe smirile?

– Niko ne može da razume nešto kroz šta i sam nije prošao. Među koleginicama dugi niz godina imam i one koje mogu da nazovem drugaricama. Situacije poput povreda jesu stresne, veoma emotivne i lične, jer svesne smo svakog koraka koji napravimo da bismo se našle na takmičenju, kao i veličine bola koji nastane u samo jednoj sekundi, kad se san rasprsne u hiljade delića. Podrška u takvim trenucima nemerljivo je veća od svake pohvale nakon uspeha.

Kad se ovako nešto desi profesionalnom sportisti, može li da se kaže da mu je to poklonjeno vreme?

– U svom trajanju, fokusu i radu ne možes da stigneš da osetiš umor ili zasićenje. Prinudna ili zaslužena pauza drugačije utiču na psihu, ali telo je u oba slučaja i te kako zahvalno. Vreme za odmor mora da postoji, malo je reći da u njemu uživamo, iako prođe brzinom svetlosti.

Kako ćete ga vi iskoristiti?

– Imam želju da obiđem neke daleke destinacije za koje nisam imala vremena prethodnih godina. Dakle, na putovanjima i uz knjige.

Na Instagramu ste napisali: “Ništa nije večno, osim promene.“ A koliko ste se vi promenili za sve ove godine?

– Promene su konstantne i neophodne. Od prvih juniorskih takmičenja do danas uvek sam se trudila da ostanem dosledna sebi, svojim principima i svemu onome u šta verujem. Nisu me medalje i priznanja definisale kao uspešnog, dobrog ili najboljeg sportistu, već doslednost onome što radim i istrajnost u trenucima slabosti. Moja najveća snaga leži upravo u slabostima, koje umem da upotrebim na pravi način u određenom trenutku.

Šta vas raduje kad ste tužni?

– Sport je definitivno obeležio najduži period mog života. Najjače emocije koje čovek i sportista može da doživi iskusila sam, bar mislim, u najblistavijim i najbolnijih momentima u karijeri. Zahvalna sam na svemu što mi je život pružio a čemu sam se nekad nadala.

Da li je bilo dana kad ste pomišljali da je dosta i da je vreme za neke druge stvari, na primer za porodicu?

– Ova godina bila je puna izazova na više polja. Problemi sa starim povredama, odnedavno i novom, samo su bili potvrda da je telu potreban odmor. Odvojili smo više vremena za to kako bih se u potpunosti oporavila i posvetila novom ciklusu priprema jer o Olimpijskim igrama u Tokiju razmišljam kao o možda konačnoj destinaciji moje karijere. Razmišljam i o porodici i deci, ali u ovom trenutku manjim intezitetom.

Hoćete li nas obavestiti kad se budete udavali?

– Trudim se da intimu sačuvam za sebe jer moj život nije nešto što staje s krajem sportske karijere. Određeno vreme nisam u emotivnoj vezi, ali o tome ne želim da pričam jer mi je privatnost veoma važna. Naš odnos ostao je prijateljski, kakav i treba da bude posle toliko godina. Moje vreme i misli usmerene su na budućnost i sve ono što me čeka na stazi sledeće godine. Ovog puta napravili smo kratkoročan cilj s fokusom na Tokio, posle kog ću, srazmerno uspehu, motivu i želji, pričati o onome što dolazi.

Zorica ZarićMarko Obradović, Guliver/Getty, ATA Images

Više o temama: