Igor Benčina: Moji prijatelji nisu iz profesije, čak i sa bratom retko pričam o glumi

 

Bogata televizijska ponuda poslednjih meseci iznedrila je nekoliko odličnih serija, ali i predstavila neka nova, malo poznata glumačka imena. Među njima se, svakako, izdvojio Igor Benčina, kako svojom pojavom, tako i činjenicom da glumi u tri izuzetno gledane serije: “Pet”, “Žigosani u reketu” i “Žmurke”.

Ovi zapaženi projekti otvorili su mu nova poslovna vrata, pa ćemo ga od jeseni gledati i u seriji “Grupa”, gde tumači glavnu ulogu. Iako su ga reditelji do sada uglavnom posmatrali kroz prizmu “žestokog momka”, Igor priznaje da ne beži ni od romantičnih scena. Prezime Benčina jedan je od glavnih razloga što ga povezuju sa četiri godine mlađim bratom Petrom, jer na prvi pogled ne liče previše. Interesovanja su im, ipak, od malih nogu ista: gluma i sport. Reklo bi se da im je zajedničko i to što ne vole previše da se eksponiraju u medijima, uvereni da je važnije ono što imaju da pokažu pred kamerama, nego da kažu u diktafon.

– Više volim da radim, nego da pričam. Ideja mi je da se ljudi vežu za moje uloge, za likove koje stvaram, i da ih svojim privatnostima ne ometam u toj nekoj iluziji koju imaju. Možda i jeste neophodno, kao što neke kolege misle, da vas gledaoci bolje upoznaju kao ličnost, ali meni je udobnije da ostanem po strani – kaže Igor Benčina u svom prvom intervjuu za “Hello!”.

Publika je imala prilike da vas vidi u nekoliko gledanih serija, često u ulogama “opasnih” momaka. Kakvog Igora još nismo videli pred kamerama?

– Voleo bih da se oprobam u nekoj romantičnoj komediji. Ne postoji uloga za koju bih mogao da kažem: “Ja bih ovo bolje, šteta što me nisu zvali”. Ali ne bežim od toga da probam. Gluma je na neki način i matematika. Kad se saberu scenario, rediteljevo viđenje priče i kast, dolazi se do krajnjeg rešenja koje glumac mora da “iščačka” iz dubine svog bića.

Po čemu pamtite svoje glumačke početke?

– Moram da priznam da sam bio nemirno, živo dete. Učiteljica je mislila da će kanalisati moj višak energije tako što će me angažovati u školskim priredbama. Bilo mi je zanimljivo, a moram da kažem i da mi je prijala pažnja okoline. (smeh) Posle je nastao vakuum. Nisam išao na dramske sekcije, smatrao sam da su mi dovoljne obaveze koje su mi nametali strogi roditelji, škola i fudbalski treninzi.

Kad ste se vratili glumi?

– Posle srednje dizajnerske, glumačka akademija činila mi se kao najbolja opcija. Na klasu me je primio profesor Nebojša Dugalić.

Danas ste kolege.

– Čini mi se da najviše snimljenih scena imam upravo sa njim. Poštujem ga ne samo kao profesora već i kao kolegu i čoveka, a raditi sa njim svakako je zanimljivo iskustvo.

Imali ste priliku da sarađujete i sa kolegama iz inostranstva.

– Bio sam deo serije “Panteri”, koja je snimana kod nas, u Marseju i u Engleskoj. Imao sam priliku da snimam zajedničke scene sa Džonom Hartom, ikonom Holivuda, ali i da sa njim provedem neko vreme u neobaveznom ćaskanju. I to mi je bilo super. Što se tiče pristupa radu i ozbiljnosti, ne zaostajemo za svetom. Činjenica je da oni imaju veći budžet, u procesu rada sve “klizi”, a glumci su maženi i paženi, ali verujem da će i kod nas uskoro biti tako.

Kako biste ocenili serije koje se snimaju kod nas? U nekoliko imate zapažene uloge.

– Trenutno držimo korak sa trendovima, a reč je o akcionom trileru. Taj žanr je u ekspanziji, ali kad dođe do zasićenja, tražiće se nešto što je autohtono, karakteristično za ove prostore. Super je što se snima. Kad se mnogo radi, potkradu se i greške, ali iz tih grešaka uvek se iskristališe nešto dobro. Na kraju krajeva, kvalitet se ogleda i u činjenici da se na svakom internacionalnom festivalu nađe bar po jedan projekat iz regiona.

O vama nema previše podataka na internetu, ali zahvaljujući Petru znamo ponešto o porodici iz koje potičete.

– Ja sam prvo dete, Petar je četiri godine mlađi, a sestre bliznakinje 12. U našoj kući uvek je bilo puno ljudi i stalno se nešto dešavalo. Prava mediteranska, temperamentna atmosfera kao iz Felinijevih filmova. (smeh)

I Petar i vi dosta radite, a u poslednje vreme se “preklapate” sa projektima. Pretpostavljam da vas mnogi porede, kakvi su komentari stigli do vas?

– Obično nas povežu zbog prezimena jer fizički ne ličimo mnogo. Kada stanemo jedan pored drugog, po nekim crtama lica vidi se da smo braća, ali suštinski smo različiti. Zapravo, mislim da se sjajno dopunjujemo, i vrlinama i manama.

Imajući u vidu da ste stariji, moglo bi se zaključiti da se Petar, prateći vaše korake, zainteresovao za sport i glumu.

– Obojica smo zapravo počeli da se bavimo sportom uz oca, koji je bio fudbalski golman. Ja sam kao klinac išao na razne aktivnosti; vozio sam karting, trenirao plivanje i ronjenje, na kraju sam se zadržao u fudbalu. Slično je bilo i sa Pekijem. Što se tiče glume, kao dečje zabave i glupiranja, verujem da je uz mene zaključio da to može da bude zabavno. (smeh)

Imate li vi ambiciju da krenete njegovim putem i predajete glumu studentima?

– Nemam, ali volim da radim sa mladim ljudima. U poslednje vreme sam snimio dosta studentskih filmova na koje sam ponosan, odlično su ispali. Posebno bih izdvojio saradnju sa Nemanjom Ćeranićem, o njemu će se tek pričati. U planu je završetak filma “Volja sinovljeva”, u kome igram glavnu ulogu, uz sjajnu ekipu – Laušević, Sergej, Cvele…

FOTO: INTERMEDIA NETWORK

Od oktobra ćemo vas gledati i seriji “Grupa”, gde takođe tumačite glavnu ulogu.

– Da, dosta sam igrao kriminalce, sada sam glavni inspektor. (smeh) Mislim da će se publici dopasti ta serija, jer je dinamična, zanimljiva, pa i drugačija.

Šta čini jedan vaš sasvim običan dan?

– Konstanta su moji prijatelji koji nemaju dodirne tačke sa glumom. Čak i sa Petrom retko pričam o tim temama. Imam tri kuma od kojih je jedan građevinac, drugi vajar, a treći grafički dizajner. To su mi najbliži ljudi.

Čitateljke će nam zameriti ako vas ne pitamo da li ste zauzeti.

– Volim, volim. (smeh)

Ako se sretnemo iduće godine u ovo vreme, o čemu biste voleli da nam pričate?

– Recimo, da sam napravio veliku inostranu turu biciklom i o dogodovštinama sa tog putešestvija. Do sada su mi najduže ture bile oko 100 km, u okolini Beograda, a voleo bih da sa prijateljima obiđem Evropu biciklom. Za to je potrebna kondicija, koju trenutno dovodim u red, pa možda na leto i krenem u tu avanturu.

 

 

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: