Dr Nele Karajlić: Koji sam najkorisniji savet dobio od očevog prijatelja

Zahvalan je roditeljima što su ga podržali u ludosti da postane muzičar, jednom fudbalskom igralištu koje ga podseća na detinjstvo i knjizi Fajront u Sarajevu, koja ge leči od nostalgije

 

Šta za vas znači nagrada “Momo Kapor”, koja vam je nedavno uručena u Skupštini grada za roman “Solunska 28”?

– Znači mi mnogo, naravno. Ali, možda više znači mojoj knjizi, jer nagrade ne idu piscu, već njegovom delu. Odlično znam sa kakvom lakoćom delo odlazi od pisca, jer sve što sam radio davnih osamdesetih odavno je postalo opšte dobro, kulturno nasleđe.

Da li ste imali priliku da lično upoznate Momu Kapora?

– Imao sam tu sreću da ga upoznam, ali i nesreću da ga upoznam kasno. Zaista mi je žao što nisam bar desetak godina stariji pa da sam mogao da budem u poziciji da sa njim i sa Zukom Džumhurom delim astal u nekoj od beogradskih kafana. Naravno, i ono malo što smo se družili bilo je uzbudljivo i veselo.

Jedan prijatelj vam je, uz čestitku koju je objavio na „Fejsbuku“, poručio: “Mislim da ti je ostala još samo likovna umetnost”. Imate li ambiciju da se okušate i na tom polju?

– Daleko od toga. Tu sam zaista “tanak”. Potpuni antitalenat. Sećam se da su, dok sam išao u osnovnu školu, stariji dečaci krali moj blok za crtanje i ismevali me. Slikarstvo i ja možemo da se nađemo samo u nekoj galeriji ili muzeju. Nikako jedno naspram drugog.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by TV Magazin – Dnevnik (@tvmagazindnevnik) on


Kako biste sebe predstavili nekome ko nikad nije čuo za vas?

– Uvodnim taktovima pesme “Ženi nam se Vukota”. To je razumeo ceo svet.

Koja knjiga vam kao čitaocu više “leži”: “Fajront u Sarajevu” ili “Solunska 28”?

– Teško pitanje. Ako me kojim slučajem spopadne nostalgija, uzimam “Fajront” u ruke, ali ukoliko želim da vidim dokle sam dogurao, onda čitam “Solunsku”.

A koja vam je prilikom pisanja zadala više “muka”?

– “Solunska 28”. Bez ikakve sumnje. “Fajront” je bio moj život i nije mi teško bilo staviti ga na papir. Mnogo je teže ispričati tuđi život od svog.

Jeste li se možda naknadno setili nečega što je zaslužilo da nađe mesto u jednoj od tih knjiga, ali ste zaboravili da pomenete?

– Naravno. Uvek ima nešto što ste zaboravili. Ali, neću vam reći šta je to.

Sa koliko godina ste prezime Janković “zamenili”, sada već čuvenim, Karajlić?

– Mislim da je to bilo negde 1982, kada se pojavio novi primitivizam. Znam da sam došao iz vojske i da je sva naša raja počela da uzima nova, ilegalna imena. Bilo je to kao u nekoj sekti. Meni su dali to čudno prezime Karajlić, koje zvuči normalno, ali u stvari ne postoji.

Šta je vaš otac, kao profesor univerziteta, mislio o putu kojim ste krenuli? Da li je podržavao vaš profesionalni izbor?

– U suštini jeste. Nije mu bilo svejedno, ali je znao kakva sam ja budala, pa je shvatio da nema drugog izbora nego da me u toj ludosti podrži. Ali, i on i majka računali su da će me ludilo kad-tad pustiti na miru, što se nije dogodilo. Mnogo sam im zahvalan. Pogurali su me kad je bilo najpotrebnije.

Kad pomislite na detinjstvo, koja slika vam se prva pojavi pred očima?

– Igralište na kome smo igrali fudbal i mnoštvo dece na njemu. Buka, smeh i pesma. To je slika mog detinjstva.

Koju šalu na vaš račun rado prepričavate?

– Onu koja kaže da su mi usta dovoljno velika da mogu istovremeno da pevam dve pesme.

Da li ste obišli sve kontinente?

– Da, i na svakom sam svirao svoju muziku. Na više od četrdeset jezika sam rekao: “Hvala, publiko. To je bilo sve za večeras.”

Po čemu se generacija vašeg sina razlikuje od vaše kada ste bili u istim godinama?

– Po ozbiljnosti sa kojom ulaze u život. Nas je socijalizam razmazio, a njih kapitalizam osnažio. Sigurno je, mada možda ne izgleda tako na prvi pogled, da će oni dalje dogurati od nas.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Gloria Magazin Srbija (@gloriamagazinsrbija) on

U kojim situacijama je najbolje skloniti vam se s puta?

– Kad je utakmica na televiziji, a moji izvode penal.

Imate li običaj da idete na prvomajski uranak?

– Sve u životu bilo je spontano, pa i uranci.

Koje jelo ste probali jednom i nikad više?

– Krokodila, u Keniji.

Zbog čega volite april u Beogradu?

– Zbog te veličanstvene pesme.

Postoje li na društvenim mrežama lažni profili sa vašim imenom?

– Ima ih najmanje pet, koliko ja znam. Dobri poznavaoci prilika kažu da samo pravi frajeri imaju lažne profile. (smeh)

Od koga ste dobili najkorisniji savet i kako glasi?

– Ne priznati! To mi je rekao očev prijatelj Kecman, stari predratni komunista, kada sam imao česte susrete sa javnim tužiocem povodom afere “Maršal” u kojoj sam, navodno, vređao lik i delo druga Tita.

Čitate li komentare ispod tekstova u kojima se pominje vaše ime?

– Ne čitam ni tekstove, a kamoli komentare.

Citirajte neki vama važan odlomak iz knjige “Solunska 28”.

– Čovek ne odlučuje ništa. Ni kad će da se rodi, ni kad će da umre. Upravo zbog toga život je lep.

Da li je tačno da ćete 25. maja nastupiti na „Tašmajdanu“?

– Da. Biće to vatromet emocija, „the best of Nele Karajlić“.

 

Eva ČubrovićMirko Tabašević, Instagram

Više o temama: