Anđelka Prpić: Sina svojim primerom učim da bez muke nema uspeha

Duže vreme važi za jedno od omiljenih televizijskih lica, ne bez razloga. Pred kamerama je opuštena, duhovita i šarmantna, a takva je i u privatnom životu. Iako Anđelka Prpić nastoji da intimu sačuva iza vrata porodičnog doma, koji deli sa suprugom Dariom i sinom Jakšom, ne ostavlja previše prostora za mistifikaciju i nagađanje. Kako kaže, najveće zadovoljstvo pričinjava joj kada ljudi u likovima koje glumi prepoznaju živu osobu, komšinicu sa sprata. Nekoga sa kim mogu da se identifikuju. Iako je odmah pristala da uradimo intervju za “Hello!”, realizacija je morala da pričeka neko vreme zbog njene zauzetosti, a šta radi ovih dana otkrila nam je na početku razgovora.

– Snimamo nove epizode porodičnog kviza “100 ljudi, 100 ćudi”, tako da sam od ujutru do uveče u studiju. Zahtevno je, ali lepo i zabavno. Ono malo slobodnog vremena što mi preostane koristim da se napojim čistom energijom. To vreme je rezervisano za familiju, prijatelje i neka slatka maženja.

Pretpostavljam da vam laska kad pročitate komentare: “Kviz gledamo svi u porodici najviše zbog vaše duhovitosti i načina vođenja emisije. Nemojte se menjati.”

– Društvene mreže koristim prevashodno zbog posla, ali svi mi volimo da podelimo i neki detalj iz privatnog života, da se pohvalimo kako smo spontani i predivni. Naravno, i sama upadam u takve zamke. U suštini, to je dobar način da se komunicira sa ljudima. Mnogo mi znači reakcija publike, pogotovo posle predstave. Imam sreću da mi prilazi isključivo fini i lepo vaspitan svet. Upute mi kompliment i učine da mi dan bude potpuno magičan.

Ima i onih koje nervirate jer ste preglasni.

– Svi mi skreću pažnju na “bučnost”. Čak i oni koji me vole i podržavaju, često mi govore: “Anđelka, stišaj se malo”.U novoj sezoni sam se stišala, čak sam insistirala na tome da se to potencira u najavi, jer sam dobila puno saveta. Međutim, sada mi stižu molbe da se ipak malo “pojačam”, da se vrati stara Anđelka pošto kviz više nije isti. I sad, budi pametan.

Sto ljudi, sto ćudi.

– Upravo tako.

Šta ste, radeći kviz, naučili o našoj kolektivnoj ćudi?

– Kada je reč o takmičarima, konkretno, došla sam do zaključka da se iskrenost isplati. Na pitanje šta čačkamo, mnogima je prva asocijacija nos ili uvo, ali ima i onih koji ne žele da to izgovore, već se trude da budu fini, “u rukavicama”. Takvi redovno izgube poene. Srećna sam što sam prototip našeg naroda, a pravo da vam kažem iznenadila sam se koliko u sebi nosim zaostavštine ovog podneblja.

Kakva je Anđelkina ćud?

– Predivna. Najbolja na svetu. Da su svi kao ja! Bez šale, treba pitati druge jer je lepota u oku posmatrača. Naravno, imam i ja “žute” minute, loše dane, budem nervozna i ljuta bez nekog preterano vidljivog razloga. Verovatno je to posledica brzog i stresnog načina života kojem smo svi izloženi. S druge strane, meni ta brzina prija, daje mi neku novu energiju. Ja sam tipičan sangvinik – brzo planem, ali se brzo i ugasim. Nisam zlopamtilo, što smatram dobrom karakteristikom. Ali, da bih mogla malo duže da brojim pre nego što kažem, mogla bih.

Svojevremeno ste vodili rijaliti-emisiju, danas kviz. Kako biste se snašli kao učesnica nekih od tih formata?

– S koje god strane da se čovek nađe, autentičnost je presudna. Ljudi prepoznaju iskrenost, nije bitno u kom obliku dolazi, da li je savršena ili ne. Na to svi dobro odreaguju. Kad bih bila učesnik, držala bih se tog puta. Ako već želiš da budeš ispred kamere, u bilo kom svojstvu, moraš da ponudiš sebe. Prošlo je vreme blaziranih ličnosti i stavova. Jedan od razloga što je glavna junakinja sitkoma “Andrija i Anđelka” zadobila simpatije je taj što su u njoj prepoznali nekog ko je živ, komšinicu sa sprata. Sa njom je moguće identifikovati se.

Sa monodramom “Šta me snađe” već godinu dana obilazite region, ali gostujete i po evropskim gradovima. Tema, nepristojna ponuda na radnom mestu, aktuelna je, reklo bi se, bez obzira na geografske odrednice.

– Očigledno je da se takve situacije svuda dešavaju, ljudi ih prepoznaju. Jedini rebus koji sam imala odnosio se na to da li je potrebno prilagoditi humor podneblju. Velika je zabluda da smo strašno različiti, sitne razlike koje postoje daju nam dodatni šarm. Iskustvo mi kaže da je humor univerzalan.

Da li vam se dešavalo da u jednom danu budete u dva grada, igrate dve predstave?

– Danas ću, posle ovog intervjua, da igram dve predstave, doduše u istom gradu, Loznici. Nedavno sam u jednom danu igrala u Kruševcu, a zatim u Beogradu. Ranije sam slušalala o razmeni energije između glumca i publike, ali mi se činilo da je reč o urbanoj legendi. Sa ovom monodramom shvatila  samšta to zapravo znači. Kada me zapljusne energija četiristo ili hiljadu ljudi, zavisi gde igram, teško je ostati ravnodušan. Beskrajno sam zahvalna ljudima koji izdvoje sat i po svog vremena i novac za kartu da bi poklonili poverenje meni i mom radu. Nema umora koji to može da nadjača.

Nastavak pričitajte na sledećoj strani…

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: