Vesna Radusinović: Ljudi su čudna bića, umeju da vole, ali i da zbog ljubavi i moći počine najgora zlodela

Povezane vesti

Sedam godina pauze između dve knjige u današnjem svetu izdavaštva izgleda kao večnost i može da bude mač sa dve oštrice. No, Vesna Radusinović imala je izuzetno snažne temelje, budući da su svi romani koje je do sada objavila postali bestseleri. Isti je slučaj i sa novim, koji je nedeljama na vrhu top-lista u svim knjižarama. “Vatra i led” uzbudljiva je i moderna priča o večnim temama – ljubavi, praštanju, licemerju, ali i o stvaranju veza koje nadilaze sve ono što je duboko uvreženo u srpski mentalitet, o surovosti koja se krije u svakom čoveku, o večnoj gladi za moći i eroziji emocija.

U priči za magazin “Hello!” autorka nam otkriva jesmo li zaista zaboravili kako se voli, kako izlazi na kraj sa kreativnim neredom u porodičnom domu, ko je glavni junak u njenom životu i šta se sve dešavalo u “međuprostoru” između dve knjige.

– Za činjenicu da toliko godina nisam napisala roman mogu da zahvalim meni omiljenom delu moje ličnosti koji ne podnosi šablone i razna moranja, ne pristaje na samo jedno zanimanje i tuđa očekivanja, makar to bio i pisac bestselera, i ne podnosi ravnu i dugu liniju interesovanja i usredsređenosti na jednu aktivnost. Beskrajno sam radoznala osoba, besprizorno sigurna u to da je dosadno raditi jedan isti posao. To je za ljude koji su ziheraši i nekako pravolinijski ukalupljeni, što ja nisam. Bila sam odličan krupije i savršeno kuvam. Kažu da sam bila i odličan novinar. A zapravo sam želela da se bavim filmskom režijom. Možda moji talenti nisu u srazmeri sa mojom idejom o njima, ali me veoma zabavlja mogućnost da se bavim različitim stvarima i zahvalna sam Bogu na tome. Nije mi dugo trebalo da shvatim da novinarstvo nije moja šolja čaja, iako sam još kao mlad novinar mogla da se pohvalim televizijskim intervjuima sa fascinantnim ličnostima kao što su Vaclav i Olga Havel, Koča Popović, Herta Has, holivudske zvezde i kreatori, i sa bar stotinak zapaženih tekstova. Sve je to bilo odlično dok sam novinarstvo studirala, od 17. godine pisala, otvarala zamandaljena vrata… A onda sam shvatila da me ta profesija uopšte ne ispunjava i da najčešće nema blage veze sa kreacijom. Prenose se tuđe misli, ideje, priče, vi ste tu kao neki zapisničar, svedok i notar, ukoliko, pak, sami ne oblikujete svoju priču ili osobe i događaje ne smestite u vaš imaginarni svet i stavite ih u izlog koji će se i vama učiniti sjajnim, jer je potpuno izmaštan. Tek to nema veze sa novinarstvom, zaista. Tamo gde prestaju fakti i kreće uneobičavanje stvarnosti počinje literatura.

“Možda moji talenti nisu u srazmeri sa mojom idejom o njima, ali me veoma zabavlja mogućnost da se bavim različitim stvarima i zahvalna sam Bogu na tome”

 

Šta ste u međuvremenu radili, čime ste se bavili?

– Pošto sam se nekoliko decenija bavila isključivo drugima, rešila sam da se, za promenu, pozabavim sobom. Moja empatija počela je da prelazi sve granice normale. U stanju u kojem ste kolekcionar tuđe tuge, agresije, suza i teških misli, bilo da je reč o porodici ili prijateljima, vi kao da ne postojite, već ste neko drugi. Kada odlučno rešite da više ne budete ničiji kontejner posle izbacivanja silnih otpadaka, morate dobrano da očistite vlastiti talog i kamenac svoje duše, da batalite velika nadanja i očekivanja, jer to najčešće donosi samo velika razočarenja. Sećam se da sam tada krenula da pišem roman koji ću završiti do leta, ali bukvalno sam bacala sve što sam pisala. Nisam to bila ja. Nisam bila ni iskrena, ni ubedljiva, pisala sam iz agresije, i to se videlo. Shvatila sam da, ukoliko ne otkrijem šta me istinski čini zadovoljnom i voljnom za akcije, ukoliko se ne pozabavim vlastitim demonima i spasavanjem same sebe, više nikada neću ništa dobro napisati. Slika o meni u javnosti koja mi se nekada dopadala i koju sam i sama kreirala, sve što je nekada bilo užasno važno, postalo mi je potpuno nebitno.

1 2

Ostale vesti iz rubrike