Milena Pavlović: I danas me zovu Marina

Povezane vesti

Ako izuzmemo česte reprize hit-filma „Mi nismo anđeli”, baš i nemamo često priliku da Milenu Pavlović vidimo na malim ekranima. Prvakinju „Beogradskog dramskog pozorišta”, koja uspešno plovi i rediteljskim vodama, prošle sezone gledali smo u seriji „Nemanjići”, a sa reklamom za mrežu „Vip” vratila se na velika vrata. Mada komercijalni televizijski blokovi mnoge inspirišu da brže-bolje posegnu za daljinskim upravljačem, jer im je sadržaj dosadan ili iritantan, zarazno repovanje Milene i njene „porodice” prosto nas navodi da spot odgledamo do kraja. U privatnom životu, simpatična glumica u skladnom je braku sa kolegom Milanom Čučilovićem, sa kojim ima troje dece – Andrijanu, Olgu i Vuka.

Da vam je neko prošle godine u ovo vreme rekao da će zahvaljujući vama pola Srbije repovati, šta biste mu odgovorili?

– Ne bih verovala. (smeh)

Koja je bila vaša prva reakcija kada ste dobili poziv?

– Pomislila sam da je u pitanju greška, odnosno da je scenario namenjen nekoj mlađoj osobi. Međutim, objasnili su mi da su upravo na mene mislili. Bila sam na moru i trebalo je da im pošaljem probni snimak kako, kao, repujem. Osmogodišnji sin Vuk je predlog da me snimi odbacio uz obrazloženje bez veze to radiš, petnaestogodišnja Andrijana mi je rekla mama, izblamiraćeš me, a jedino je jedanaestogodišnja Olga bila u navijačkom fazonu i pomogla mi da sve prođe lagano. Repovanje je ozbiljan posao i zato mi znače pohvale koje sam čula od muzičara iz te branše.

Pojedini su zaključili da je u reklami vaša prava porodica, jer delujete prilično opušteno i skladno.

– I do mene su stigli takvi komentari. Mnogi znaju da sam udata za Milana Čučilovića, pa im je bilo jasno da kolega Igor Pavlović nije moj muž, ali pošto ne znaju kako mi izgledaju deca, pomislili su da su moja. Pohvalila bih producentsku agenciju „Baš čelik”, koja je napravila odličan kasting, njihovog glavnog producenta Igora Kecmana, kome nije važan samo glavni produkt već i da se svi učesnici dobro osećaju, kao i koreografa Iliju Antića, koji vodi modernu plesnu školu „Too hot for stage”.

Kako bi se porodica Čučilović-Pavlović snašla kada bi trebalo da repuje pred kamerama?

– Verujem da bismo bili na visini zadatka, jer se i privatno često zavitlavamo na taj način.

Privlače li vašu decu svetla reflektora?– Sve troje imaju potrebu da se kreativno izraze, mada ne u javnosti. Zanima ih muzika, dobri su matematičari, interesuje ih biologija, vole da crtaju. Tu i tamo imaju neke izjave kada je reč o glumi, ali trudim se da ih odgovorim.

Mislite li da bi vas zainteresovao ovaj posao da niste odrastali uz oca, uglednog reditelja Živojina Pavlovića?

– Nedavno sam bila kod ujaka iz Valjeva koji me je podsetio da je naš deda Pera bio veliko spadalo. Voleo je da glumi, a decu je zabavljao tako što je imitirao televizor. Jednog našeg rođaka je jurio kroz čaršiju, vičući: “uhvatite ga”, a kada su ga prolaznici uhvatili i pitali šta je uradio, deda Pera je odgovorio: “ništa, malo smo trčali”. Mama je igrala u nekoliko tatinih filmova, tako da sam zaključila da sam taj gen povukla iz njene linije. Glumci su bili stalni gosti u našoj kući, išli smo na porodična letovanja. Nikada neću zaboraviti Dragana Zarića, koji je stalno igrao neke likove i zabavljao i decu i odrasle. Kad odrastete u takvom okruženju, gluma vam postane nešto sasvim normalno.

 

Koga ste vi rado glumili u detinjstvu?

– Volela sam da imitiram lutke iz Mapet šoua. 

Za mnoge ste, čak i za one koji se nisu ni rodili u vreme premijere filma „Mi nismo anđeli”, bili i ostali – Marina.

– Dvadeset šest godina od nastanka tog filma i dalje se dešava da mi se obrate sa Marina. Zaborave da sam Milena. (smeh)  

Svojevremeno ste izjavili da vam dugo nije prijala popularnost koju vam je ta uloga donela.

– Druga su to bila vremena, moja generacija nije bila spremna na popularnost i sve što ide uz uspeh. Ne znam da li mlade kolege danas uče na fakultetu i taj segment posla, ali definitivno su spremniji na svojevrsnu ličnu promociju – što putem društvenih mreža, što putem medija. Nama niko nije objasnio da je prepoznavanje u javnosti sastavni deo glumačke profesije, tu smo bili samouki.

Imajući u vidu da ne dajete često intervjue, čini mi se da ste zadržali blagi otklon od javnosti.

– Ne bežim od medija, ali volim kada postoji povod za razgovor. Kada je nešto nejasno, to me zbunjuje. Dešavalo se da mi traže intervju, a da ni sami ne znaju zašto. Mnogi glumci su stidljivi i potrebno im je da znaju da će priča biti lepa i zanimljiva, da će fotografisanje proteći u opuštenoj atmosferi.

Kažu da se, od trenutka kada ste se prvi put predstavili publici, niste mnogo promenili. Pre svega, tu su prepoznatljive lokne i širok osmeh. Ko vam ga najčešće “izmami”?

– U poslednje vreme poslovno sam angažovanija i to mi prija. Deca su zdrava i dobra, sad su već odrasli pa sa njima može ozbiljnije da se priča. Samostalniji su, opušteniji što se tiče škole, sigurniji u neke svoje odluke. Uvek ima briga, ali generalno sam rasterećenija. 

Nismo vas mnogo gledali na filmu, ali vas ima u pozorištu. Da li je to vaša odluka ili sticaj okolnosti?

– Pretpostavljam da su reditelji, i kada bi se ukazala prilika da dobijem neku ulogu na filmu, odustajali od ideje da me zovu, vodeći se mišlju – “ona ima troje dece, neće moći da se organizuje”.

A da su vas zvali, da li biste mogli da se organizujete?

– Eto, prošle godine sam snimala „Nemanjiće”. Istina, uloga nije bila velika, ali sve je prošlo kako treba. Ako nešto želite, uvek nađete način da to ostvarite. Na kraju krajeva, smatram da se sve dešava u pravom trenutku, samo treba biti stpljiv. Za glumca je nekad bolje da ne bude stalno u produkciji, da ne „zasipa” ljude svojim likom i glasom, jer može da dosadi.

Koju predstavu biste preporučili?

– Mislim da je predstava „Trpele”, koja se na maloj sceni „Beogradskog dramskog pozorišta” igra već petu godinu, jedna od najboljih u gradu. To je priča o ženama koje su preživele nasilje i osvetile se svojim partnerima. Tema jeste malo teška i mučna, ali reditelj Boban Skerlić ju je „upakovao” tako da je vrlo prihvatljiva. Iako ostavlja gorak ukus, svakako je vredi pogledati. 

Koje teme privlače vašu rediteljsku pažnju?

– Uglavnom neke životne, da ne kažem večne. Nisam radila naručene tekstove, ali probala bih, što da ne. I mene zanima kako bih se snašla na zadati izazov. U Beogradskom dramskom pozorištu režiram predstavu  „Raslo mi je badem drvo”, po noveli mog oca, a u spomen na njegov život i stvaralaštvo. U novembru će biti dve decenije kako nije sa nama. Imam sjajnu glumačku ekipu i svi se radujemo predstojećoj premijeri. 

U već pomenutoj reklami kućni budžet držite u malom prstu. Kako u svakodnevnom životu izlazite na kraj sa tom vrstom obaveza?

– Kako kad, snalazim se. Mi smo jedna sasvim obična porodica; nekad imamo više, nekad manje. U hodu se rangiraju prioriteti.

Sva deca, pretpostavljam i vaša, imaju faze u odrastanju kada se vode rezonom “moj drug ima, zašto ne mogu i ja?”. Šta im na to kažete?


Kod nas su češća međusobna poređenja, po principu “zašto ja, na nju je red”. Više i ne obraćam pažnju, jer je to manipulacija koja može da se koristi do besvesti. Naša deca zaista nikada nisu bila hirovita u smislu da nešto izvoljevaju, štaviše lako se prilagođavaju datoj situaciji. Ovog leta sam, dok smo boravili na planini, ostavila auto na popravci. Iako su navikli da se svuda vozikaju, nisu se bunili kada sam im objasnila da će narednih dana morati da pešače. Ja sam za to da se deci postavljaju novi izazovi – da nauče da voze rolere, da rade nešto kreativno… Najvažnije od svega je da osete čvrst stav, koji nije samo na rečima. Ako nagrne da nešto traži, a roditelji mu popustljivo dozvole, dete će početi da rezonuje: “pobedio sam, da vidim šta bih mogao sledeće”.

U kojoj meri ste suprug i vi usaglašeni kada treba „trenirati strogoću”?

– Ranije je, priznajem, s moje strane to bilo nevešto. S vremenom smo se uskladili i sad smo već dobro uigran tim. Roditeljstvo se uči, niko nije rođen naučen. Postoje knjige, stručni kursevi, ali najbolji rezultati se postižu u praksi. Trudimo se da sa decom provedemo što više vremena, osluškujemo njihovo razmišljanje, pratimo potrebe. Nekad, kad vidim da su preopterećeni, kažem: “Ne moramo sad da učimo, idemo u park”. Ima dana kada ni mi odrasli ne možemo da uradimo sve što se od nas zahteva, potreban nam je predah.

Potičete iz porodice sa troje dece, i sami ste majka troje mališana. Možete li da napravite paralelu između vremena kada ste vi odrastali i ovog u kojem rastu vaša deca?

– Mi smo mnogo više vremena provodili napolju, mada i sada u nekim krajevima grada možete videti klince kako se igraju ispred zgrade. Za nas je odlazak u park bila sasvim normalna stvar. Vozili smo bicikle, igrali žmurke… Znalo se kad moramo da se vratimo kući. Svi smo bili nekako bezbrižni, i roditelji i deca. Danas su okolnosti drugačije, sa svih strana smo okruženi pritiskom i gužvom. Čini mi se da roditelji moraju mnogo veću pažnju da obrate na to gde deca idu i s kim se druže, da se potrude da ih maksimalno zaštite. 

Može li se reći da su za vašu vitku liniju „zaslužni” najmlađi članovi porodice ili se ipak bavite i nekim sportom?

– Hvala na lepim rečima, ali nisam sasvim zadovoljna linijom. Bila je i bolja. (smeh) Dok su deca bila manja, zahvaljujući stalnoj jurnjavi za njima imala sam fantastičnu kondiciju. Sad idem i na jogu, a vodim računa i o načinu ishrane. 

Ko je u vašem domu zadužen za kuvanje?

– Smenjujemo se za šporetom, sve zavisi od obaveza. Oboje volimo da kuvamo, ali Milan više i odlično mu ide. Za razliku od njega koji voli da eksperimentiše, ja se držim ustaljenih recepata.  

Da li su Divčibare i dalje vaša oaza?

– Jesu, mada volim da odem i na more. Zvezdarska šuma je naša omiljena gradska oaza, a pošto živimo u komšiluku, svakodnevno smo tamo. Dovoljna je i polučasovna šetnja, pa da se kući vratimo preporođeni.

Eva ČubrovićLuka Šarac/Instagram/Gloria

Ostale vesti iz rubrike