Anica Dobra: Još uvek učim da živim

_MG_9260

Povezane vesti

Glumica jedinstvene energije, kojom decenijama nesebično pleni na filmskom platnu i pozorišnoj sceni, Anica Dobra glumački dar pretvorila je u fantastične role, od kojih su neke zauzele i kultna mesta u domaćoj kinematografiji. Za razliku od filmskih i pozorišnih naslova koje je prihvatala sa oduševljenjem, medijski naslovi nikada joj nisu bili bliski, a razgovori sa jednom od najlepših žena srpske kinematografije neostvarivi su bez jasnog, profesionalnog povoda. Snažan karakter u kombinaciji sa jedinstvenom energijom i zavodljivošću, kojom jednakim intenzitetom zrači i na pragu šeste decenije života, nisu prouzrokovali skandalozne epizode u emotivnoj vezi sa suprugom Mićom Softićem, sa kojim ima osamnaestogodišnju kćerku Minu, jer privatni život bojažljivo drži podalje od radoznale javnosti. U susret praznicima, glumica se okreće novom profesionalnom izazovu, filmskom festivalu “J Factory – Film za 60 sekundi”, gde će se prvi put naći u ulozi žiriju i sa kolegom Gordanom Kičićem ocenjivati jednominutne rimejkove kultnih filmova.
– Kreativna zamisao da se napraviti rimejk filma u trajanju od šezdeset sekundi, prema sopstvenoj ideji, sa određenom porukom i sve to kao zabava, razlozi su zbog kojih mi se ovaj festival dopao i zbog čega sam pristala da budem deo ovog projekta. Prikazivanje filmova na internetu i legitimno lobiranje na “Fejsbuku” čine festival modernim i primerenim današnjem vremenu, a na Gordanu i meni je da se uključimo u igru žiriranjem i odredimo pobednika.

Koji rimejk filma biste vi snimili i ko bi se našao u glavnoj ulozi, odnosno ulogama?
– Ako bih odlučila da uradim svoj rimejk, više bih gledala kako da se snimi, a manje šta će se snimati. U ovom trenutku mi se čini da bih išla na domaći film, verovatno neki meni omiljeni i verujem da bih pre radila rimejk neke scene nego celog filma. Uzdala bih se u svoj mobilni telefon i isključivo naturščike, prijatelje, zanimljive mozgove i lica. Volim “Ko to tamo peva”, “Sjećaš li se Doli Bel”, “Lepa sela lepo gore”.

Koliko ste strog kritičar i koji su vaši kriterijumi?
– To je kategorija koju vam uvek drugi nameću. Volela bih da sam pravična, ali ovog puta ne traži se pravičnost, već isključivo verovanje subjektivnom doživljaju. Ne bi bilo loše da za početak prepoznam o kom filmu ili sceni se radi, a ako me uz to zabavi i zaintrigira, taj film će imati moj glas.

Publika vas je zavolela u ulogama zavodnica, a u promo-videu Festivala maskirali ste se u piratskog kapetana Džeka Speroua. U kojoj od tih uloga se bolje snalazite?
– Najbolje se snalazim u ulozi koja je u datom trenutku aktuelna, sve ostalo je pre i posle. Kao glumica mogu da budem srećna što radim u kontinuitetu i što mi se nude različiti karakteri.

Snimili ste i mnogobrojne filmove za nemačku kinematografiju. U toj zemlji uživate status velike zvezde, a tamošnji mediji poredili su vas sa Brižit Bardo. Kako vam se dopada to poređenje?
– I ranije, a i danas, mlade glumce često stavljaju u kalupe, sa željom da ih tako što više približe potencijalnoj publici, a vreme pokaže da su poređenja bila netačna. Za to vreme glumac raste i postane svoj.

Koliko se vaše glumačko iskustvo u srpskoj kinematografiji razlikuje od onog u nemačkoj?
– Glumačko iskustvo nosim u sebi i sa sobom i time je potpuno nebitno gde se neki projekat radi. U poslednje vreme sve više se gubi i razlika u veličini budžeta, tako da se svugde osećam kao kod kuće.

Odajete utisak umetnice koja ne voli crveni tepih i pompu vezanu za premijeru. Zbog čega je tako?
– Naprotiv. Volim da ispratim svaki projekat u kome učestvujem, bilo da je reč o famoznom crvenom tepihu ili sopstvenoj pozorišnoj premijeri. To je način da zahvalim ekipi, aplaudiram kolegama, dam značaj projektu u kome učestvujem i to smatram delom svog posla.

Da li ste nekada imali tremu pred kamerom?
– Trema je rezervisana za javne nastupe, ne za kamere. Tu je da me razdrma i da “gasira”.

Veliko glumačko iskustvo stekli ste i u pozorištu. Koliko se rad na “daskama” razlikuje od onog na velikom platnu?
– Razliku vidim u tome što kao glumac na sceni unapred znam tok predstave, mogu da kontrolišem taj proces, uz improvizacije ili bez njih, dok na filmu ne znam šta sve može da se dogodi u fazi montaže, pa projekcija i za mene može da bude iznenađenje.

Primili ste mnogobrojne nagrade i priznanja za svoj glumački rad. Koliko vam oni znače?
– Nagrade su uvek bile kao šlag na torti. Mnogo su mi značile i svakako me činile ponosnom, ali sam bila svesna da ću kroz određeno vreme samo još ja znati da ih imam, da život ide dalje i da je najveća nagrada raditi na zanimljivim projektima sa izuzetnim ljudima.

Svi ljubitelji “sedme umetnosti” znaju ko je Anica Dobra. Koliko vas opisuje vaše prezime?
– Pomaže mi da ne zaboravim da postoje i vrlo dobri i odlični ljudi.

Ove godine proslavili ste pedeseti rođendan. Plašite li se starosti?
– Zašto bih se plašila života? Radujem mu se. Doduše, još učim da ga živim, ali to je dobar početak svakog dana.

Piše: Deana Đukić

Ostale vesti iz rubrike