In memoriam- Nebojša Glogovac: Nema dana bez noći

 

Povezane vesti

Televizijski i pozorišni glumac Nebojša Glogovac preminuo je u 49. godini života posle teske i kraće bolesti. Publika ga je gledala u najrazličitijim dramskim transformacijama, a njegove maestralne role ostaće zauvek upamćene. Pre samo dve meseca govorio je o detinjstvu koje je obeleženo selidbom, o samokritici, ali i razlozima zbog kojih se opredelio da gluma bude njegov životni poziv.

– Dugo sam se pitao zašto baš gluma, šta će mi taj posao i kako sam se ja tu uopšte našao. Nametali su se različiti odgovori, a jedan od njih je da je sve to zapravo posledica činjenice da sam se u životu mnogo puta selio i menjao različite sredine. Iz Trebinja, koje je udaljeno trideset kilometara od mora, ispod Leotara, gde vlada specifična vrsta klime i gde su ljudi predivni, sa porodicom sam se doselio u Opovo, što je u tadašnjem trenutku bilo kao po kazni. Bio je to jedan strašan kulturološki šok, dijametralno suprotna životna situacija i “ekipa” u kojoj smo se našli. Ne govorim ništa protiv ljudi, naprosto je taj mentalitet za nas bio potpuno različit. Drugačije su gledali na međuljudske odnose, na komšiluk, saradnju. Vojvodina je plodna i bogata, pa ljudi čuvaju svoje i gledaju da uvećaju imetak. Hercegovina rađa kamen i kada ti rodi malo pšenice, podeliš je sa drugima kojima nije rodila. Sledeće godine rodiće nekom drugom i opet ćete je podeliti. Tamo su ljudi upućeni jedni na druge, ne zato što su takvi rođeni, prosvećeni, već ih je život uputio jedne na druge da bi preživeli. I ako nisi čovek, nećeš da pomogneš, bićeš odbačen i nećeš funkcionisati u društvu. Mislim da je stvar u bogatstvu, to jest imanju. To je ta razlika u mentalitetu koju sam ja iskusio sa šest godina. Za moju familiju bio je to veliki šok, bili su tužni i pogođeni. Bila je to kazna.

A post shared by ConFilmSrbija (@confilmsrbija) on

Tražeći mesto u novonastaloj situaciji, trudio se da se prilagodi sredini i još kao dečak shvatio težinu donošenja odluka.

– Bio sam dete pred kojim je život, rastao sam i razvijao se. Išao sam u zabavište, ubrzo sam krenuo i u školu i shvatio da tako više ne ide. Jednog dana došao sam kući i rekao: “Mama, neću više da govorim ‘mlijeko’ i ‘bijelo’, govoriću ‘mleko’ i ‘belo’”. Bio je to dan odluke. Prešao sam na ekavicu, dok se u govoru mojih roditelja i danas, posle četrdeset godina života u Pančevu, čuje hercegovački akcenat. Oni su zadržali taj deo identiteta, ali ja sam bio mali i morao sam nekako da pređem most i prilagodim se, makar jezički. Kasnije sam počeo da kapiram i mentalitet, koji, iskreno, nikada do kraja nisam razumeo i nikada se do kraja nisam sa njim saživeo. Prosto nisam mogao.

Trudeći se da se prilagodi sredini u kojoj se našao, razvijao je sopstvenu mentalnu gimnastiku, zahvaljujući kojoj je gradio socijalni život. Zato možda i ne čudi što je, po završetku srednje škole, upisao studije psihologije. Međutim, put ga je ubrzo odveo na “Fakultet dramskih umetnosti”.

– Jedna od mojih teorija zašto sam upisao glumu je to što nisam bio zadovoljan sobom. Želeo sam i trudio se da se dopadnem devojkama. Mislio sam da loše izgledam, neko vreme sam bio debeo, a kada me je drmao najgori pubertet, najgore sam i izgledao. Izluđivalo me je što mi je gornja usna malo veća, pa na svim fotografijama iz tog perioda imam izbačenu donju, trudeći se da prikrijem razliku. Pravio sam se lepši i dopadljiviji nego što sam bio. To je zapravo bila mimikrija, prilagođavanje, igranje uloge. Tako sam zapravo razvio deo glumačkih veština.

Interesovanje za psihologiju pokazivao je od najranijih dana, posmatrajući ljude i analizirajući njihove gestove u svakodnevnim situacijama, što mu je dalo poseban kvalitet u profesiji.

A post shared by Lauba (@laubahouse) on


– Još kao klinac voleo sam da posmatram ljude u parku, u kafani, autobusu, bilo gde, i pokušavao da, na osnovu boje glasa, ritma i načina govora, naslutim kakav je ko čovek, šta je to što pokazuje, a šta krije. Trudio sam se da nazrem pozadinu njihovog ponašanja. Istovremeno, uspevao sam da upijem njihov način razmišljanja i drugačije prilaze istoj stvari. Uvek me je zanimalo zašto neko istu stvar radi bolje ili lošije od drugog. Privlačile su me te podele uloga. Mešavina svega toga u meni je stvorila ozbiljnu bazu podataka koja mi je kasnije bila dragocena u poslu. Uspevao sam da pronađem određeni karakter, da ga žargonski rečeno skinem, uđem mu u nit, u dušu, damar. To u meni izaziva vančulno zadovoljstvo, uklopljenost u nešto. Treba umeti čitati tuđe ponašanje. To je vrlo dobra veština, ne samo u mom poslu već u životu uopšte.

Iako je prešao dug put analize i razvoja na svim životnim poljima, samokritika mu ni danas nije strana.

– Više vremena provedem “pljujući” sebe nego hvaleći. Moje kolege, ako su iskrene, reći će vam da je pakao gledati sebe, što u suštini jeste neprirodna situacija. Pođite od sebe, kako se osećate kada čujete svoj glas ili se vidite na nekom snimku. Uglavnom kažete: “Ovo nisam ja”.

A post shared by martinoli (@anamartinoli) on

Govoreći o borbama sa sopstvenim demonima, proslavljeni glumac objasnio je da svako od nas vodi istu bitku i da je balans naše najbolje oružje.

– Moramo da poštujemo svoje demone, da tu i tamo dopustimo požudi i grešnosti da se ispolje, da im damo prostora, jer će u suprotnom otići negde. Igra sa đavolom vrlo je nezgodna, zato on i jeste tako jak protivnik. Čak i u “Bibliji” postoji deo kada Isus uhvati đavola, strpa ga u jamu, zakopa kamenjem, veže lancima i kaže: “Ali valja da posle nekog vremena nakratko bude pušten”. To je tačka crne u beloj, kontrast koji je neophodan. Jer nema dana bez noći. Balans je neophodan, vođen nekom našom mudrošću koju stičemo kroz život.

Pre nešto više od godinu dana Nebojša je po treći put postao otac. Sa partnerkom Milicom Šćepanović, instruktorkom joge, sa kojom je dve godine u vezi, prošlog oktobra dobio je ćerku Sunčicu. Iz braka sa slikarkom Minom, koji je trajao dve decenije, ima sinove Gavrila i Miloša. Govoreći o novom životnom periodu, Glogovac je početkom godine istakao da se trudi da bude podjednako dobar u ispunjavanju radnih, kao i porodičnih obaveza.

– Nije teško postati otac, znamo svi kako se to dešava. Nije lako kada imate intenzivan i naporan poslovni period, ali uz dobru organizaciju sve može da se postigne – istakao je tom prilikom glumac, koji u matičnom “Jugoslovenskom dramskom pozorištu” i ove sezone publiku oduševljava maestralnim izvedbama u predstavama “Hamlet”, “Metamorfoze”, “Razbijeni krčag” i “Sumnjivo lice”.

Deana ĐukićStefan Tomasevic/ATAImages/Antonio Ahel/ATAImages, Instagram

Ostale vesti iz rubrike