Zoran Pajić, Stefan Buzurović i Žarko Stepanov – fantastični trio iz “Istina i laži”

Već prvog dana emitovanja postala je jedna od omiljenih porodičnih serija u Srbiji, dogodovštine njenih junaka pratio je milionski auditorijum, a šta se sve dešavalo kada bi se kamere ugasile za “Hello!” otkrivaju tri glavna aktera “Istina i laži”.

Glumci, koji su u međuvremenu postali veoma dobri prijatelji, uglas kažu da žale što je završeno snimanje i pričaju nam kako je Stefan na set dolazio motorom i hoverbordom, Zoran palio papiriće usnulom Žarku pred nosem i to snimao i delio na društvenim mrežama, dok ih je Žarko sve “izluđivao” ponavljanjem hita Elvisa Prislija na gitari.

Pred njima je zaslužena pauza koju će delom provesti na moru sa dragim ljudima, a delom radno, jer ih čekaju nove poslovne obaveze.

Žarko: Kada sa nekim dve godine snimate svaki dan, hteli to ili ne, postanete porodica. Ovaj projekat me je spojio i sa kolegama sa kojima pre nisam pio kafu, jer nije bilo prilike, a sada idemo jedni drugima na rođendane i slave. Dobio sam nove prijatelje.

Stefan: Svi slavimo „Svetog Nikolu“, pa je suviše komplikovano da se obilazimo. (smeh) Ali, svakako smo manje-više u kontaktu, preko zajedničke grupe na „WhatsAppu“ uključeni smo u životna dešavanja i redovno jedni druge izveštavamo o svemu. Posebno sam uživao kad bismo se posle seta Bule, Feđa, Bane organizator, Miša Vukobratović i ja našli na klopi i piću. Mi smo bili kafanska ekipa. Ne često, ali događalo se.

Zoran: Većinu sam znao od ranije, na primer Buzura. Imali smo istog profesora, Pecu Ejdusa, on je generacija posle mene. Nisam poznavao Janu Milić, a u njoj sam stekao prijatelja, pravog i iskrenog, za sva vremena. Od početka se naša trojka, mislim na Bojanu Ordinačev, Žarka i mene, lepo uklopila, pa smo nastavili da se družimo. Umeli smo da odemo na piće i pričamo šta se sve dešavalo na setu. A i to je dokaz da smo uživali u tome što smo radili.

Priželjkujete li nastavak i hoće li ga biti?

Žarko: Naravno da priželjkujemo, ne vidim ko ne bi to želeo, iz različitih aspekata. Volim da radim, najviše uživam u pozorištu, ali ova serija nam je omogućila da postanemo prepoznatljivi i otvarila nam i druge mogućnosti. Lepo je kad vas ljudi svako veče gledaju, lepo je saznanje da ste nekom ulepšali dan, makar na jedan sat, da su zaboravili na sve probleme koje su imali i razgalili se uz omiljene likove.

Zoran: Želeo bih da se nastavi, naravno, ali najbitnije je što i publika to želi. To je jedino merilo. Za sada nemamo nikakvu informaciju.

Stefan: Voleo bih da se nastavi, pre svega zato što je retkost da jedan ovakav projekat funkcioniše tako da cela ekipa “klikne” i ukači se toliko dobro da se sve vreme držimo zajedno i postanemo tim koji se svojim radom svakodnevno borio za uspeh. Uspeh je, iskreno, neočekivan. Drugi razlog je upravo zbog publike, jer sve ovo radimo zbog njih. I susreti na ulici velika su satisfakcija i potvrda kvaliteta našeg rada. Time je opravdan svaki sat proveden u studiju.

Da li je neko od vas priželjkivao ulogu onog drugog?

Žarko: Kod mene nije bilo takve želje, iako sam na kastingu radio lik Nikole, ali drago mi je što sam ipak dobio Slobu. Ne znam da li bih se snašao u toj ulozi i mislim da su u “Smart Media Production” dobro ocenili šta ko treba da igra.

Zoran: Kasting je odlično odrađen i to nam je pomoglo da što bolje iznesemo likove. Ni ja nisam poželeo neku drugu ulogu, moja je neponovljiva. (smeh) Iskreno, ne mogu nikog drugog da zamislim da igra Pavla osim Stefana, kao što smatram da niko nije bolji za Slobu od Žarka. Za Nikolu ne znam, možda. (smeh) Svi glumci su dobili ono što su zaslužili.

Dobro, a sad iskreno?

Stefan: Najiskrenije, nisam priželjkivao nijednu drugu ulogu, niti mogu da zamislim sebe u nekom drugom liku.

Šta vam je bilo najteže za ove dve godine koliko ste radili seriju?

Žarko: Najteže mi je bilo kad snimam od sedam ujutru do sedam uveče, onda pola sata kasnije imam predstavu i igram je do pola jedanaest, pa kući dođem u ponoć, a sledećeg jutra u šest me čeka auto i vozi na novo snimanje. Taj rolerkoster mi je bio naporan, ali i na to se navikneš, nekako se ubaciš u ritam. Istine radi, ne znate odakle vam ta snaga. Valjda uveče, negde oko sedam, utrnete, pa onda možete da igrate do besvesti. S druge strane, u odnosu na Zorana i Stefana nisam imao toliko snimajućih dana, a oni su bili maltene u svakoj epizodi, pogotovo u prvoj sezoni. Ja sam imao po 10-15 snimajućih dana u mesecu, što mi je bilo potpuno okej, ali dosta igram u pozorištu i zbog toga mi je nekad bilo naporno. Sve ostalo je bilo dobro, imali smo sjajne uslove.

Zorica ZarićLuka Šarac

Više o temama: