Vojin Ćetković ekskluzivno za “Hello!” o životnim načelima, porodici i skrivenim talentima

Vojin Ćetković

Vojin Ćetković ekskluzivno za “Hello!” o svom životnom putu, načelima kojih se drže, porodici i porodičnom blagu, i skrivenim talentima za pisanje i pecanje 

Na desetine uloga i gotovo jednak broj prestižnih priznanja koje je dobio tokom tri decenije bavljenja glumom čine karijeru Vojina Ćetkovića vrednu hvale. “Vikipedija“ beleži da je diplomirao u klasi Vladimira Jevtovića, zajedno sa Natašom Ninković, Nebojšom Glogovcem, Sergejom Trifunovićem, Nelom Mihailović i Borisom Pingovićem. Internet enciklopedija ističe da je učestvovao u velikom broju humanitarnih akcija, da je odrastao u patrijarhalnoj porodici i završio Kruševačku gimnaziju, da ima mlađeg brata Bojana. Iako se trudi da privatni život sačuva od očiju javnosti, znamo da je u srećnom braku sa koleginicom Slobodom Mićalović, sa kojom ima desetogodišnje bliznakinje Milu i Veru. U razgovoru za “Hello!” jedan od omiljenih srpskih glumaca, koga rado gledamo u predstavama “Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, a bioskopska publika trenutno ima priliku da ga vidi u filmu “Grudi”, otkrio nam je još ponešto o svom životnom putu i načelima. Na konstataciju da tako retko daje intervjue da ne znamo od koje teme bismo počeli priču, uz smeh kaže:

– Ne bih se složio da retko dajem intervjue, nego je sve manje dobrih novina. Da ne bude zabune, nemam ja ništa protiv “žute štampe”, svako zarađuje kako zna i ume, ali šta imam da pričam sa onima koji izokreću izjave i izmišljaju intervjue.

Povod za ovaj razgovor je premijera filma “Grudi“, rediteljke Marije Perović. Šta za vas znači to ostvarenje?

– Dugo sam se dogovarao sa Marijom da zajedno nešto radimo, još od Akademije. Nekoliko puta smo se sreli na nekim projektima gde je bila asistent reditelja, a kada me je pozvala i rekla da bi volela da sarađujemo na njenom filmu, odmah sam pristao, na neviđeno.

Sa kojim emocijama ste se susreli kada ste pročitali scenario? Na konferenciji za medije rekli ste da ste prepoznali neke situacije iz sopstvenog života i da ste u ulogu Fukija samo “skliznuli”.

– Već na prvo čitanje shvatio sam da je reč o temi koja me se duboko tiče. Situacija sa maturske proslave iz filma Mariji se zaista desila u Nikšiću, a dogodila se i meni na godišnjici moje mature. Nažalost, svakog dana čujemo da je neko novi oboleo od kancera, a među njima ima i onih koje poznajemo od detinjstva. Koliko mi se čini, žene su ugroženije, mada ni muškarci nisu izuzetak. Film “Grudi” je, ako tako mogu da kažem, naš apel da se kod lekara ide na redovne kontrole, a ne samo kad nas nešto zaboli.

Da na trenutak okrenemo priču na šalu. Ima li istine u uvreženom mišljenju da su glumci najveći hipohondri?

– Posao nas tera da sebe stalno osluškujemo i preispitujemo. Telo je naš instrument, i ako nešto ne radi kako treba, spremni smo da to ispitujemo do krajnjih granica. Istina, nekada i revnosnije nego što je potrebno. (smeh)

Vojin Ćetković i Nebojša Glogovac imali su neraskidivo prijateljstvo, a evo kako su se upoznali

Vojin Ćetković

Film ne govori samo o borbi protiv kancera. To je polazna tačka za još neke teme koje su vama lično bile bliske.

– Ja sam provincijalac, u najlepšem smislu reči. U unutrašnjosti se malo drugačije živi, drugačiji je ritam svakodnevice. U provinciji postoji empatija koje se može sresti i u velikim gradovima, ali ne u toj meri. Mi, koji živimo u Beogradu, pomalo smo zaboravili šta znači prvi komšija, rođak, drug… Ovde svako vodi računa o sebi i o tome kako da preživi od prvog do prvog. Radnja filma smeštena je u jedan mali grad u koji, povodom godišnjice mature, sa raznih strana dolaze tri drugarice. Tamo zatiču druga koji se još od srednje škole nije pomerio s mesta. Ima neki butik i isti je kao što je bio pre dvadeset godina. Ulogu Fukija posvetio sam nekim svojim prijateljima. (smeh)

Tihomir Stanić mi je u intervjuu pričao kako je otišao na godišnjicu mature, izašao iz sale jer je tamo bio neki stariji svet, krenuo da traži svoju generaciju i onda shvatio da ih je upravo video.

– Dešava se. Pojedini brže ostare, ne samo fizički, i to može da bude šok. Ali, na proslavi mature video sam i neke koji su izgledali kao da je vreme stalo pre neku deceniju.

Šta vam, kada se sretnete, kažu prijatelji koji su ostali da žive u vašem rodnom Kruševcu? Čujete li češće “možda je trebalo da i ja krenem u veći grad” ili “meni je dobro ovde gde sam”?

– Zavisi. Velika je nemaština u provinciji, a opet, neki ljudi su uspeli da organizuju život tako da su zadovoljni onim što imaju. Mislim da je ogromna sreća provoditi život tamo gde si se rodio i gde znaš sve i svakoga. U takvom okruženju si prosto siguran. Nekada se zamislim kad vidim neke svoje drugare koliko su mirni i spokojni. Nisu se mnogo promenili od vremena kad smo bili deca i pomalo se uplašim kad shvatim koliko sam se ja promenio u međuvremenu. (smeh)

Kažu da se s tačke iz koje smo krenuli najbolje vidi dokle smo stigli. Kada se prisetite Vojina koji je na put krenuo iz Kruševca, da li ste zadovoljni dosadašnjim životnim tokom?

– To više nije grad iz kojeg sam ja otišao, to je prva stvar. Ni ja nisam onaj Vojin koji je odatle krenuo. Čovek se s godinama menja, što je sasvim normalno. Ono što sam profesionalno želeo, davno sam postigao. Najveća želja bila mi je da budem glumac “Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, i nju sam ostvario pre 25 godina.

Nastavak ekskluzivnog intervjua sa Vojinom Ćetkovićem pročitajte na sledećoj strani

Eva ČubrovićLuka Šarac

Više o temama: