Verica Rakočević: Kako se vožnja gradskim autobusom pretvorila u nostalgični vremeplov

Jedna vožnja autobusom gradskog prevoza vratila je poznatu kreatorku Vericu Rakočević 35 godina unazad. Prisetila se dana kada je imala čak nekoliko stanova u Beogradu, a bez kojih je ostala spletom raznih oklonosti. Međutim, kao pravi borac, zaključuje da joj nije žao.

– Jutro, šest i trideset. Čaroban izlazak sunca koje obasjava moju terasu puni me energijom, za dan koji će biti jako naporan i stresan. Veljko spava i žao mi je da ga budim da bi me samo odvezao do grada. Valjda je to ljubav, kočoperne i nabeđene “dame” bi zgroženo vrisnule i konstatovale da je to njegova dužnost.

Ulazim u autobus u kome trešti muzika, žena do mene umorna od života, raščupana drema, a ja da me ne bi njena tuga potresla u mislima vratim život trideset pet godina unazad. Svojim rukama, voljom i ljubavlju prema ovom poslu, zaradila sam čitavo bogatstvo. Brojim stanove, jedan, dva, tri, četiri, pet, svi veliki, salonski u centru grada. Pošteno (i to je bilo moguće u Jugoslaviji) bez ičije pomoći, bez dodvoravanja sistemima koji su se menjali. Svoja, tvrdoglava, uporna, vredna i čestita. Vukli su me na dole, osporavali, pripisivali lažne donatore i tako mi davali, meni sa kosovskim genima pogonsko gorivo da kao furija idem napred. Uvek dečje naivna, verovala da ce doći vreme u kome će se vrednovati trud, poštenje i rad. Ulazući u brend sve što sam zaradila, misleći da novo vreme donosi trijumf, svi ti lepi stanovi sa kojima su sada moja deca mogla da se ponose, sav moj rad zbog koga su bila uskraćena za moje prisustvo otišlo je u ruke nekih poput onoga koji je iz patika uskočio u Armani odela, vile i džipove. Samo sam se blago nasmešila i konstatovala da mi nije žao – prisetila se modna kreatorka, a potom dodala:

– Spremam proslavu rada kojoj se neizmerno radujem, kvalitetni ljudi koji poštuju to što sam i šta sam velikodušno pomažu da to bude moj emotivni trijumf. Ne dodvoravam se nikome, stojim iza svakog svog stava, Veljko sigurno sada već budan radi na muzici sa revije. Stižu poruke od dece da su dobro i da me vole. Gospođa pored mene me blago prodrma uz molbu da se pomerim da prođe i dalje pospana. Tu sam, beogradsko jutro zagušljivije od mirisa mog dvorišta. Silazim na sledećoj stanici, pogledam u nebo i skupljenih dlanova zahvalim Bogu na ovome što sam i što mi je podario – zaključila je Verica.

Hellomagazin.rsMiša Obradović/Instagram

Više o temama: