Tamara Krcunović i Miloš Timotijević: Igraju scene iz bračnog života i otkrivaju na čemu se zasniva prava ljubav

Intervju sa Tamarom Krcunović i Milošem Timotijevićem zakazali smo uoči premijere predstave “Scene iz bračnog života” u kojoj igraju supružnike. Prvi put na pozorišnoj sceni, dok smo ih pred kamerama više puta gledali u ulozi emotivnih partnera.

O suštini partnerskog odnosa, profesionalnim izazovima i traganju za srećom sa popularnim glumcima razgovarali smo u potkrovlju zgrade “Jugoslovenske kinoteke”, gde izvode delo Ingmara Bergmana, pokušavajući da odgonetnu tajne bliskosti. Neobičan ambijent za pozorišne prilike, mora se priznati.

Tamara: Dugo smo tražili odgovarajući prostor, nismo želeli da igramo bilo gde. Na kraju smo shvatili da je “Kinoteka” idealno mesto. Hteli smo da to bude intiman teatar, da nam publika bude što bliže. Dovodimo ljude u prostore koji nisu pozorišne zgrade. Na primer, predstavu “Hotel 88”, koju izvodimo u hotelu, gleda 90 posto ljudi koji ne idu u pozorište. Za njih je to izazov, nešto što ih na izvestan način pokreće, i drago mi je što smo probudili interesovanje neke druge vrste publike.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Jugoslovenska kinoteka (@jugoslovenskakinoteka) on


Miloš: Tamara se sa svojom producentskom kućom “Rad, red i disciplina” trudi da predstavu igramo i van Beograda. Ta decentralizacija kulture negde i jeste cilj naše priče. Mislim da i ljudi koji ne žive u glavnom gradu zaslužuju ovakve sadržaje i radujem se tim izvođenjima. Publika u manjim mestima oseća se nekako počastvovano što dolazimo.

Brak je, kao institucija, postao prilično devalviran u današnjem društvu. Kakva je vaša percepcija te zajednice?

Tamara: Ja nisam u braku, pa ne mogu da govorim iz ličnog iskustva, ali mislim da definitivno nije lako održati ga. Negde je to, samo po sebi, veoma kruta osnova, jer partneri kreću iz minusa da bi mogli da savladaju sve prepreke. Mislim da je za one koji u tome uspeju brak divna stvar, ali nije lako. Potrebno je mnogo rada na sebi, iskrenosti, kompromisa. Samo, ne znam da li su kompromisi dobri.

Miloš: Zavisi o kojim kompromisima je reč. Suštinski, brak bez kompromisa nije moguć, zato što ni život bez kompromisa nije moguć. Apsolutno se slažem sa svim što je Tamara rekla, samo bih dodao – uloga sredine takođe je izuzetno bitna, jer društvo, svugde na svetu, represivno deluje na bračnu zajednicu.

Šta je suština skladnog odnosa?

Miloš: Ključna reč je bliskost. Veza dvoje ljudi može da preživi bez ljubavi, ali bez bliskosti ne može. U suprotnom, to su samo dve jedinke koje žive zajedno, svaka za sebe.

Tamara: Suština je da shvatite kako da do bliskosti dođete i da u tome ne zakasnite.

Miloše, kritičari kažu da je ovo vaša decenija. Da li se i vama čini da je došlo vreme za prave uloge?

Miloš: To mi se više dopada od onog “mojih pet minuta”. U našem poslu to nije dobra stvar. Trudim se da cela priča bude maraton, a ne sprint na 100 metara. Nije mi važno da me neko zapazi jer želim da se ovim poslom bavim celog života. Važno mi je da konstantno napredujem i time sebe stalno guram u nove izazove, istražujem. Kada nisam dobijao uloge, verovao sam da nije ni trebalo da ih ja odigram. Samim tim, mislim da sam zaslužio one koje sam dobio. Sve je to nekako karmički, morate prvo da otplatite neke dugove da biste posle dobili priliku. Krenuo sam od najmanjih uloga, a završio na glavnim. To je dragoceno, jer naš posao mogu da posmatram kroz različite prizme.

Tamara, vi ste takođe jedna od naših najangažovanijih glumica, a u međuvremenu osnovali ste i producentsku kuću. Izgleda da glumci dobijaju sve više angažmana.

Tamara: Istina je, i mislim da je jako dobro što je tako. Stvari su ranije bile pogrešno postavljene. Glumcima uvek govore da treba da budu predmet nečije želje, a niko ne shvata da imamo i sopstvene. Divno je kada vas neko izabere, ali šta ćemo sa našim željama? Treba da ih sledimo i radimo ono što nam se radi, a moj spisak je dugačak.

Do pre desetak godina za vašu profesiju vezivao se boemski stil života. Danas on više podseća na spartanski. Koliko su glumci promenili percepciju svog zanimanja?

Miloš: S obzirom na to da sam bliži ovoj drugoj, spartanskoj varijanti, zalažem se za tu vrstu posvećenosti. Mislim da gluma nije boemština. Čovek može biti boem ili ne, ali da li će to biti neki umetnik ne treba da bude stvar esnafa već ličnog afiniteta.

Tamara: Ja bih možda i volela da budem boem, ali nemam snage. I da hoću, ne mogu. Nekada se nije snimalo kao danas. Kada posle 12 sati provedenih na setu dođeš kući, a moraš da učiš tekst za sutra, imaš snage samo da moliš Boga da što pre zaspiš. Ja ne vidim dana, a kamoli prijatelje ili izlaske i kafanu.

Imaju li vaši najbliži razumevanje za takav stil života?

Miloš: Nedavno su me prijatelji pozvali na premijeru, a ja sam im rekao: “Ljudi, ovo mi je prvo slobodno veče posle četiri meseca, nemam nameru da izlazim iz kuće”. Mnogi nemaju predstavu kako mi zapravo živimo i nije im jasno zašto nemam vremena da se vidim sa njima, ali to je tako. Moram prvenstveno da mislim na svoje zdravlje i ne mogu da se izlažem prevelikom naporu, a sa probe ili snimanja obično se vraćam “isceđen”.

Glumačko oruđe izuzetno je delikatno – telo, glas, emocije. Kako se posle seta ili scene resetujete i vraćate u “normalu”?

Tamara: Dešavalo mi se da snimanje kasni i da me na predstavu koja počinje u osam dovezu pet minuta ranije. U tom trenutku mogu samo da obučem kostim i izletim na scenu. Jednostavno, bacim se u vodu i plivam. Nema tu nikakve mistifikacije, prešaltate se na sledeći zadatak i radite kao mašina. Reset sledi kada dođete kući. Gledate u plafon i vrtite scene koje ste radili. Pokušavate da meditirate, pijete čaj od matičnjaka, mažete se tečnim gelom od magnezijuma i kupate toplom vodom ako se smrznete tokom snimanja. I pijete vitamine da se ne razbolite.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Pamela Pianezza (@pamelapianezza) on


Imaju li glumci pravo na umor?

Tamara: Imaju, kada stvarno ostanu bez snage i ne postoji šansa da se pokrenu. Sve dotle trude se i daju sve od sebe.

Miloš: Stvar je u tome što nije tako lako naći zamenu, a veliki broj ljudi zavisi od vas. Nekada je to pozorišna ekipa, nekada filmska i serijska, koju čini više od 100 članova. Dešava se da morate da stisnete zube i na nogama iznesete čak i upalu pluća. Kada se postavlja pitanje zašto glumci žive kraće, tu negde bi trebalo tražiti odgovor.

Mnogi vaš posao doživljavaju kao glamurozan.

Miloš: Glamur postoji jednom ili dva puta godišnje, kada odeš na premijeru. I to filmsku, jer serijske manje-više ne postoje, a pozorišne proteknu u nekoj kućnoj atmosferi.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Milos Timotijevic (@milosdtimotijevicofficial) on


Šta je za vas istinska sreća?

Miloš: Sreća je vrlo diskutabilan pojam. U mom slučaju, kada pomislim na loša životna iskustva, kakvih je, recimo, bilo u vojsci, iz tog perioda mi se vraćaju samo lepi događaji. Mozak ima sposobnost da potisne loše i da u sećanju ostavlja samo ono dobro, stoga nemam razloga da ne budem zadovoljan. Ipak, najviše je do nas. Čovek je sam kovač svoje sreće.

Tamara: Za mene sreća nije ono što je spolja. Pogrešno je tražiti je tamo. To je nešto unutar čoveka, stvar lične odluke. Mogu da budem nezadovoljna životom, a mogu i da prihvatim ono što mi je dato. Upravo je prihvatanje suština života, a ne da budemo ljuti na njega i sve oko sebe. Sreća zavisi od nas.

 

Deana ĐukićDušan Petrović/Instagram

Više o temama: