Nada Šargin: Ljudi nezadovoljni položajem u profesiji sebe doživljavaju kao žrtve

nada-sargin

Nagrada “Raša Plaović” za ulogu kraljice Elizabete u predstavi “Marija Stjuart” Narodnog pozorišta, upotpunila je biografiju i već dugi niz stečenih priznanja Nade Šargin, prvakinje Drame nacionalnog teatra. Među njima, u glumičinoj kolekciji, do sada su se našla i mnoga s imenima starijih kolega (pa i savremenika): Zorana Radmilovića, Petra Banićevića, Ružice Sokić, Predraga Tomanovića i Veljka Maričića…

– Svi ti ljudi ostavili su nešto iza sebe, u pozorištu, filmu, na televiziji. Neke sam imala priliku da gledam na sceni, mada se ni sa kim nisam neposredno susrela u glumačkoj igri – kaže na početku razgovora Nada Šargin. – Lepo je dobiti priznanje s imenom velikana. Svi oni pomerali su granice u svom vremenu. Za Rašu Plaovića (od kojeg su glumu učili i Ljuba Tadić i Petar Banićević) govorilo se da ga je kroz život i profesiju vodila stroga umetnička savest. A to dodatno obavezuje.

Šta u našem dobu, pomerenih vrednosti, predstavlja umetnička savest?

– Moral koji ne koči, već pokreće i umetnika i njegovo delo. Često se ljudi povode za ličnim interesima, ponekad nezadovoljni položajem u profesiji sebe doživljavaju kao žrtve. Važno je otrgnuti se od takvog osećanja, biti svestan vrlina i mana našeg posla. Imati dobar odnos sa saradnicima, voleti probe i profesiju, a ne sebe u njima. Primećujem da nezadovoljstvo ljude ume da odvede na agresivniji put, pokušavaju da do cilja dođu nepotizmom ili političkim angažmanom, kao i nekim drugim igrama koje im se kasnije vrate kao bumerang…

Nada Šargin: Imam neko lepo osećanje prema Jugoslaviji

Znači li to da vi niste pristajali na kompromise?

– Jesam, ovo je posao u koji je uključeno mnogo ljudi. Hteli ne hteli, ne može sve biti po vašoj želji i ukusu. Ali, nikada nisam ulazila u projekte koji nemaju ničeg umetničkog u sebi, bez obzira da li je o filmu, TV ili teatru reč. Bilo je i kikseva. Uz sav trud i rad, rezultat na kraju ne mora uvek biti umetničko delo. Ipak, tezge nisam radila i nadam se da neću. Veoma smo loše plaćeni, pa iako ne pravdam, razumem ljude koji ulaze i u takve projekte. Neki su željni i popularnosti, pojavljuju se u raznoraznim emisijama da bi bili više primećeni.

nada-sargin-trudna

Važite za veoma senzibilnu glumicu. Za dar je bitna i intuicija?

– Veoma je bitna. S njom se čovek rađa, ali je i razvija. Danas su nam dostupne mnoge tehnike. Između ostalih, meditacije, uz čiju pomoć možete da učite, otvarate svesnost, radite na disanju. Ako ste u grču i ne dišete dobro, onda ste zatvoreni i na sceni. Za neku ulogu impuls prvo osetim u stomaku, a taj osećaj često bude tačan i ukaže u kom pravcu treba ići u građenju lika. Važno je i da se s rediteljem nađete, mada moram priznati da nisam mnogo grešila: nekoliko puta sam osetila jak impuls i pokazalo se da sam na dobrom putu. Naravno, taj proces je lakši ukoliko vam uloga dođe u pravo vreme, kad ste za nju spremni, kad imate i životno i umetničko iskustvo.

Koje likove i naslove pamtite po takvim instinktivnim momentima?

– Takva je bila Zorka u “Milevi Ajnštajn”, Roza u “Nevinosti”, “Metamorfoze”, pa i one druge u kojima sam unutrašnji svet lika donosila na scenu. Prvu predstavu je režirala moja profesorka Vida Ognjenović, s Dejanom Mijačem uvek sam imala taj doživljaj, pa i sa nekim drugim rediteljima. Sa svakim je drugačije, ali da bi rezultat bio pravi, mora da se desi neka “hemija”. Događa se da se susretnu vrsni glumac i reditelj, a da se ne razumeju. Zato ima reditelja koji određene glumce stalno uzimaju u svoj projekat: ne zato što se privatno druže već što se razumeju. Veoma sam srećna što sam sa mnogima izgradila takav odnos, što se vidi i u krajnjem rezultatu.

Za glumca je važno da ne “igra” na već oprobanim sredstvima?

– Ima nas različitih svuda. Neki igraju “iz sebe”, u stilu “ja u datim okolnostima”. S druge strane, postoje glumci koji dosta toga “prave”, istražuju u stvaranju drugačijeg karaktera, ponekad se i maskiraju. Bitno mi je da u ulozi postoji nešto što ulogom želim da kažem. Ne mora biti reč o ličnom iskustvu. Pogotovo kroz klasike, možete da izrazite neki lični stav ili razmišljanje. Volim transformacije, fizički teatar, ples, pa to i koristim. Razmišljam kako koji lik hoda, drži telo, gestikulira. Jer i time otkrivate nečiji unutrašnji život, kakvu energiju onaj kojeg igrate nosi sa sobom. Da li je jaka, slaba, potištena, agresivna, meka, romantična. U poslednje vreme imala sam i sreću da mi ponude dijametralno različite uloge, kao što je kraljica Elizabeta i Zora Šišarka u “Beloj kafi”, takve su i Ana Petrovna u “Ivanovu” i Elektra u istoimenoj predstavi koju pripremamo.

Kad posmatrate vrhunske svetske glumce, šta uočavate?

– Kad gledaš Meril Strip vidiš da ona misli kao neko drugi, da je zanima šta se u glavi lika dešava. Dok kad posmatrate, takođe genijalnog Roberta de Nira, primećujete da su njegove transformacije manje, ali ništa manje uverljive: on je od onih koji “iz sebe” stvara ulogu. Zato je važno da glumac radi različite uloge, da svaki put iznova ulazi u misao lika ali i da se menja spolja, fizički, da se drugačije kreće. Da bi to postigao, veoma je značajno da je na sceni prisutan svakim svojim atomom u svakom trenutku. Lično, glavna mi je vodilja u stvaranju uzbudljivog pozorišta. Neko “preživljava” sudbinu lika, a neko ga živi. I to sto posto! Time se “drži” i lik i publika. Pojedinima je dato, ali svako mora da radi na sebi i to stalno osvešćava.

hellomagazin.rsnovostihello/arhiva

Više o temama: