Vesna de Vinča: Istraživački duh i kreativni podsticaj

_MG_3337 copy

Predsednica kompanije “Miss Yu”, posebna dama koja svojim neobičnim pogledima na život i nepresušnim entuzijazmom privlači pažnju javnosti, Vesna de Vinča ponosno je napustila kuću “Velikog brata”. Iako je ranijih godina sa prezirom gledala na sve rijaliti-programe, nemirna priroda i želja za novinarskim istraživanjem ovu uspešnu poslovnu ženu opredelili su da ipak prihvati ponudu. Šarmantna plavuša je istakla da u popularni rijaliti šou-program nije ušla kao Vesna de Vinča nego kao novinar istraživač, komunikolog. Već posle nekoliko dana učešća u “Velikom bratu” svoju nemirnu i radoznalu prirodu je zadovoljila, pa pose iznenadnog napuštanja “kuće poznatih” na Košutnjaku nije osetila razočaranje već olakšanje. Zadovoljna je jer je saznala i spoznala sve psihološke fenomene ovog rijalitija zbog kojih je i ušla u takmičenje, a sa Majom Volk planira da napiše knjigu “Kako preživeti ‘Velikog brata'”. Po izlasku iz izolacije Vesna se posvetila porodici i poslovnim obavezama.

Kako se osećate po napuštanju kuće “Velikog brata”? Jeste li se pokajali što se prihvatili da budete deo te ekipe?
– Prvo, nisam se pokajala, a osećanja su pomešana. Osećam olakšanje, ali još mi je povišen adrenalin. Taj apsolutni nadzor u kući, koga smo svi svesni, definitivno probudi tu posebnu prisutnost, budnost. A samo jednu nedelju sam bila u “zatvoru” “Velikog brata”. Iako sam bila samo nedelju dana, osećam kao da sam saznala skoro sve: metodologiju manipulacije, spontanu tehniku opstanka i još štošta. Dođoh, videh i pobedih, kaže izuzetna latinska izreka, a tako se i osećam. Čini mi se da sam shvatila te principe i taj eksperiment, i nad ukućanima, ali nadasve nad publikom, narodom. Jer u ovu “kuću”, nisam ušla ni kao Vesna Jugović, ni kao Vesna de Vinča, već kao novinar istraživač, komunikolog. Dakle, najbolje je sve to osetiti na sopstvenoj koži, a onda sprovoditi detaljnu introspekciju. Trebaće mi vreme da sve to ponovo doživim i napišem kao posebnu ispovest, već sam to započela. Tamo su nam bili zabranjeni i olovka i papir, i bilo kakva knjiga, što mi je najteže padalo. Fenomen rijaliti šou-programa je davno smišljen u Americi. Lično sam upoznala Gerija Springera, jednog od rodonačelnika onih užasnih tuča u porodicama, podstaknutih na sceni, pred razjarenim posmatračima koji urlaju kao u vreme rimskih gladijatorskih igara, tražeći egzekuciju. Jednom sam pogledala Springerovu emisiju pod naslovom “Muž me je prevario sa mojim bratom”, u kojoj smo, u direktnom prenosu, videli nervni napad ojađene žene kada su se pred njom “pokrljali” njeni najbliži. Bila sam užasnuta i zaista nisam verovala da će to kod nas doći. Dakle, spolja si udaljen od epicentra događanja, dok se “unutra” sve bolje shvata ta, na primer, nulta pozicija, ta početna ravnoteža nemoći, kojom započinje ova medijska igra. Osećanja su, dakle, pomešana, probaću da ih razlučim. Kao istraživač i pisac – zadovoljna sam. Taj empirijski materijal biće inspiracija za knjigu koju ću uraditi zajedno sa Majom Volk, na temu “Kako preživeti ‘Velikog brata'”. Zato mi je drago što se Maja, kao i ja, svesno žrtvovala i pristala da bude pokusni kunić. Ali, želim da naglasim da mi nismo obični pokusni kunići već kunići – sa misijom. Nekoliko ciljeva smo zajednički odredile, i dosta toga odradile, o čemu ćemo pisati. Kao intelektualac osećam se, naravno, užasnuto, a kao “zoon politicon” nemoćno. Kao prijatelj osećam se sjajno, obogaćeno nekim divnim ljudima, sa kojima ću biti bliska celog života. Kao producent sam presrećna jer sam ostavila dva životna projekta da čekaju povratak iz rijalitija, što mi se nije dopadalo, ali se nije moglo drugačije rešiti, nego odlaganjem. Sada se punom snagom njima vraćam. Kao menadžer, osećam da posle ponovo ulazim da se borim u ring kod pravog “velikog brata”, u ovoj pravoj areni modernih robova, jeftine radne snage i bespogovornih konzumera stvari, nametnutih brendova i ideja, robova, sa vidno sve nižim pragom izdržljivosti. Jer finansijske obaveze i mene pritiskaju, sve teže. Kao sestra, srećna sam što ću biti uz svoga brata Batu, koji je hitno bio prebačen u bolnicu, neposredno pred moj ulazak. Kao novinara kolege su me još jednom izneverile jer o meni se opet proizvode konstrukti, neistine, postavljaju naslovi koji nemaju veze sa onim što sam rekla. Činjenice koje su vidljive, jer sve se snima, se iskrivljuju, počev od onih da sam pila i plakala zbog izlaska. Nisam. Na snimku se jasno vidi i da sam srećna, ali i da sam plakala – pa šta? Kažu da sam non-stop pila vino, koga u kući, inače, nije bilo. To “crveno” bio je sok od cvekle, jedan od uslova uspešnog gladovanja. Kao kćerka – ponosna sam na svoju Tanjicu, majčicu i moju tetku Veru Miljanić, koje su i ovaj moj “skok u vatru” proživele sa širokim osmehom i pomalo zebnje.

Da vi ipak niste talac sopstvenog karaktera? Da li je ulazak u „Velikog brata“ bila hrabrost ili ludilo? Možda ste previše svoji i edukovani za taj ring jer vama nije potrebna popularnost?
– Ja sam đak škole života Miljana Miljanića, koja propagira princip “plemenite drskosti”. Ponosim se svojim prijateljima koji su to razumeli. Poslali su mi bezbroj poruka podrške i na društvenim mrežama. Moj guru, Rada Đuričin mi je ipak, odmah po izlasku, poslala poruku olakšanja: “Dragi gurić, znam da imaš izdržljivost i hrabro srce, ali zadovoljna sam jer si se lepo, uz poklon ikonice, pozdravila sa ukućanima.”

Ako biste imali priliku da ponovo uđete u “Velikog brata”, da li biste promenili nešto u vašem ponašanju?
– Ne bih. Sve bih ponovila. Ali problem je što u stvari ne bih mogla to da ponovim. Ta inicijalna iskrenost neznanja o situacijama, u koje nas “Veliki brat” ubacuje, testirajući nam ljudsku izdržljivost – više se ne može ponoviti. Opasno je ulaziti ponovo, to “gužva karakter” i stavlja te sve više u poziciju sve većeg pripadanja manipulatoru. To je najbolje rekao Milić Vukašinović: “Ulazim po treći put. Vi ste došli u moju kuću. Ja sam ‘Veliki brat'”. To inicijalno odsustvo upućenosti daje ti šansu da budeš što duže – čovek, ljudsko biće.

Kako ste reagovali kada su vas iz produkcijske kuće “Emotion pozvali da budete deo popularnog šoua?
– Bila sam začuđena. Prvo sam pomislila hrabri momci, gde nađoše mene. Čak sam se razbesnela, kako se usuđuju da mi tu ulogu mentalnog gladijatora uopšte ponude. Naravno da sam znala da će mi deo javnosti, taj tradicionalni, obrazovani i hrišćanski svet, kome pripadam, zameriti ili bar me neće razumeti ako uplovim u to “živo blato“. A onda sam bolje rezmislila i shvatila da to može da bude i uzbudljiv i neponovljiv poduhvat, da je popularnost “Velikog brata” impozantna. Da se to vreme može iskoristiti za popularisanje baš tih tradicionalnih i hrišćanskih vrednosti koji su u fundamentu moga života, hrišćanskog posta pre svega koji mladi ljudi ne shvataju dovoljno dobro jer im je zabava opila mozak. Ta danonoćna zabava naroda na planeti – to je baš kreacija “Velikog brata”. Osim toga, kada sam čula da ulaze i Maja Volk i Dragutin Topić, odlučila sam da pokušam. Dalje sam pred “Emoušn” postavila zaista teške uslove i pomislila: “Ako sve to ispune, onda nemam više alibija da ne pristanem. I eto mene u “Velikom bratu”. S time u vezi, moram da kažem da je “Emoušn” izuzetna produkcijska kuća. Oni se ponašaju i rade svetski, i na tome istrajavaju godinama. Držati licencu “Velikog brata” i prema njoj i svetskim standardima godinama realizovati ovaj složeni poduhvat – to je veliki uspeh. I to je najteže: raditi u Srbiji, ne odustajati od tog standarda, što znači svake godine biti sve kvalitetniji, odnosno fleksibilniji i uporniji. To je skoro herojski. Osim toga, uslovi u kući “Velikog brata” krajnje su civilizovani i dobri. Od kupatila do kuhinje, hrane koja se konzumira, toplote prostora, sve do sprava za vežbu i bazena sa toplom vodom, pa čak i dizajna na zavidnom nivou. Dakle, u tim još i sterilnim uslovima, pristala sam na sopstvenu lobotomiju, da bih prenela čitaocima kako to iznutra izgleda. Jer četrdeset kamera nas danonoćno posmatra, i nema ni delića prostora na kome se možeš skriti ili šaptati i domunđavati sa ukućanima. Uostalom, šaputanje je ugovorom zabranjeno.

Takmičari su vas zavoleli, neki su po vašem napuštanja rijalitija i plakali. Da li je moguće da se ljudi za tako kratko vreme vežu i hoćete li sa nekim od ukućana ostati u kontaktu?
– I ja sam njih zavolela. Kada sam bila odsutna četiri dana, jedva sam čekala da ih poljubim. To zbližavanje je takođe bilo interesantno. Ostaću u kontaktu sa svima. Štaviše pada mi napamet da po završetku „velikog brata“ napravim novi rijaliti, kod nas na brodu – „Veliku sestru“, ali na potpuno drugačijim principima. „Veliki brat“ manipuliše situacijom „đavoljenja , a „Velika sestra“ situacijom „anđelovanja“. Sada znam da nije čudno ni slučajno što sam unela u kuću i iznela anđeoska krila, koja su zamenjena đavoljim crnim krilima. Sada ih vidim na leđima gej aktiviste, mog druga Bobana.

U kući ste praktikovali poseban režim ishrane. Recite nam nešto više o tome i od kada i zašto ga upražnjavate?
– Duga je to priča. Shvatila sam da fragmentarno objašnjavanje posta i gladovanja može biti kontraproduktivno. Ono što samo naglašavam jeste moć zeolita minerala koji koristim već petnaest godina. Nikome ne bih ništa preporučila, a da ne probam na sebi. Uostalom, to je i nauka potvrdila. Zeolit je kao sunđer koji kupi otrove i teške metale iz organizma. Tako i za alfatoksine ima rešenja. Zeolit je u stvari otkriven kao čudesni kamen i poseban „lek“ još u vreme drevne Kine i stare Grčke. I, što je važno, ima ga i u Srbiji. Najbolje je koristiti ga kao pastu za zube i onda progutati.

Mnogo se polemisalo o vašem iznenadnom napuštanju kuće „Velikog brata“ tokom vikenda. Po medijima se nagađalo da ste kuću napustili zbog lošeg zdravstenog stanja ili zbog vašeg doma na reci koji je poplavljen?
– Nije bilo mog lošeg zdravstvenog stanja iako sam od produkcije tražila da mi, prilikom gladovanja pred toliko kamera, dakle provereno nisam jela, svakoga dana pošalju lekara da me pregleda i beleži rezultate. Mislila sam da se tako najbolje vide efekti gladovanja, što je posebna nauka na istoku, u Rusiji, ali i u Švedskoj, gde postoje studije i istraživanja na dobrovoljcima. Nije tačno ni to da sam izašla da spasem brod, iako se Sava zaista podigla i opkolila naš vodeni dom, do koga se sada može doći samo čamcem. Jer, brod je dobro vezan, most do kopna pokretan tako da može da se digne još šest metara, što se ne može skoro očekivati. Izašla sam po dogovoru koji je ušao i u ugovor. Otišla sam u Pariz. Naime, tamo sam već godinama u žiriju „Evropskog filmskog festivala nezavisnih produkcija ECU film fest“, jedne posebne manifestacije koju vodi “oskarovac” Skot Hiler. To je evropski „Sanadens fest“. To nisam mogla da izbegnem, a i nisam želela. Žirirali smo izuzetnih sto sedam filmova. Ali, sve vreme sam mislila o ukućanima. Neverovatno.

Po ulasku u kuću „Velikog brata“ Vesne Vukelić Vendi veoma ste se iznervirali. Da li ste mogli da pretpostavite da bi ona mogla da u nekom mometu uđe u kuću „Velikog brata“?
– Nisam mogla da pretpostavim, jer u „Emotionu“ su mi rekli da će ovaj „Vip Veliki Brat“ biti drugačiji od prethodnog u kome su igrali „vipovci“ kao što su Era Ojdanic i ekipa. Eto, prevarili su me. Ali uprkos tome, nisam se iznervirala jer ko te iznervira – taj te je pobedio. Teško se dam iznervirati. Polemišem i svađam se samo sa osobama koje poštujem i volim. Posle rata i strahota koje sam doživela kao izveštač zaista se teško iznerviram. Potresu me, naravno, bolest i nesreća bližnjih, ali to nije nerviranje.

U slučaju da ste ostali u rijalitiju, da li biste bili u stalnom sukobu sa njom?
– Ne. Ja sam toj osobi, koju sam sada prvi put upoznala, i ne prepoznajući je pri njenom teatralnom ulasku u kuću „Velikog Brata“, pružila čak i ruku. Pitala sam Bobana ko je to. Kad je rekao ko je, obavestila sam sve ukućane i „Velikog Brata“ da sam je tužila za klevetu i laž i da smo u sudskom sporu koji je u toku, kao i da po preporuci advokatske kancelarije „Blagotić“ neću sa njom da komuniciram. Posle osamnaest godina odlučila sam da tužiim svakoga ko okleveta moje lepotice, kompaniju, moju porodicu i mene lično.

Po izlasku šta ste prvo poželeli da uradite?
– Brata sam želela da vidim što pre. On je anđeo u ljudskom telu. Ne samo moj anđeo, već svih nas koji imamo čast da ga poznajemo. To je najvrednija osoba u mom životu.

Koji su vam poslovni i privatni planovi?
– Mnogo ih ima. Osećam da tek ulazim u ozbiljan život. Sve ovo do sada je bila vežba i osnovna škola života. Srbija je najbolji životni koledž. Svaki projekat i poduhvat mi daje novi ugao gledanja i otvara mogućnost za duhovni napredak. Za mene je svako iskustvo dobar i kreativni podsticaj. Radujem se budućnosti.

Piše: Jelena Popović

Više o temama: