Verica Rakočević i Veljko Kuzmančević: Naša kuća je naš beg od obične i teške svakodnevice

Verica Rakocevic  (1)

Dizajnerka sa najdužim stažom kod nas Verica Rakočević proslavila je nedavno drugu godišnjicu braka sa kompozitorom Veljkom Kuzmančevićem, sa kojim je,  kaže, spoznala smisao života. Budući da to znaju samo dvoje umetnika, svoju ljubav slavili su u društvu prijatelja, kolega i novinara na odlično organizovanoj modnoj reviji. Verica je tom prilikom predstavila novu kolekciju “Freedom of Memories” napravljenu od najkvalitetnijih materijala, a manekenke su kreacije predstavile uz melodije njenog supruga. Oboje su toga dana bili srećni i nasmejani, a u iskrenom intervjuu za “Hello!” poznata kreatorka otkriva čime je bila inspirisana dok je stvarala kolekciju, kako izgledaju njeni dani sa Veljkom i koliko im prija život izvan grada.

Koliko ste pripremali novu kolekciju i čime ste bili inspirisani?
– Kolekciju “Freedom of Memories” pripremala sam od aprila, tada je počela njena realizacija od konstrukcije do proizvodnje. Po stoti put prekršila sam obećanje dato samoj sebi da ću biti praktična i pokušati da radim sa jeftinijim materijalima i napraviti samo praktičnu kolekciju, kakva je bila prošlogodišnja koja je prikazana za medije ispred mog ateljea. Ali ono malo umetnika što još čuči u meni nije moglo da miruje. Ništa, ali baš ništa ne može da zameni trenutke strasnog stvaranja nečega što miriše na umetnost. Sedamdesete, boho, lepršavost i sloboda koja nije omeđana trendom, baza su ove kolekcije. I ma kako bežala od trenda, on je kao neverovatna podudarnost prisutan u ovoj maloj bajkovitoj modnoj priči.

Verica Rakocevic  (2)

Kako biste opisali modele?
– Raskošni, lepršavi, izrađeni od kašmira, svile, vune i plemenitog krzna kao što su zibeline, vizon, foka, lisica, činčila i kao raritet koža od noja u kombinaciji sa krznom i pletivom. Kolekcija je apsolutno unikatna i rađena je u broju četrdeset, tako da se ni jedan model neće ponavljati. Prati je dvadeset osam tašni izrađenih od najfinijeg krzna i kože, a deo kolekcije prati obuća specijalno rađena za kolekciju brenda “Civillook”.

Jeste li imali nečiju pomoć prilikom osmišljavanja kolekcije i da li ste zadovoljni kako je protekla revija?
– Kolekciju uvek osmišljavam sama. Nisam pristalica da vam asistenti kreiraju, a vi samo potpišete tuđ rad. Meni asistent pomaže oko skica u tehničkom smislu, jer moj princip rada je rad na lutkama. Inače, cela ideja od inspiracije, izbora materijala i realizacije je moja, tako da sam ja jedini krivac ako kolekcija valja ili ne valja. Naravno da nikada ne protekne sve u najboljem redu jer dok prikupite to malo bednih sredstava za realizaciju nečega u čemu će ljudi uživati i oni koji ulažu novac imati korist od toga, prođete kroz pakao. Moj problem je što sam jako precizna, tačna i odgovorna, pa takav odnos tražim od ljudi sa kojima sarađujem. Ali, ljudi često imaju nonšalantniji odnos prema poslu od mene. Hvala bogu, pa odmah posle revije idem u Njujork, gde ću snimati specijalni editorijal i gde će sav stres nestati.

Verica Rakocevic  (3)

Drugu godinu zaredom organizujete revije na godišnjicu braka, koliko su ti događaji za vas emotivni?
– Svaka godišnjica, koja je obeležena tako što Veljko i ja napravimo mali umetnički projekat, protkana je snažnom emocijom i idejama koje se prepliću i miluju kao što se u našem životu miluju naše duše. Jaka emocija koja izbija iz naših priča plod je odnosa koji mi imamo.

Kako ste vi i Veljko obeležili taj dan?
– Emocijom kroz ovaj projekat koji smo poklonili jedno drugom i zajedno poslali ljudima koji su sa nama bili u publici – veru da ljubav pravi čuda ako je iskrena i prava.

Koliko se i u čemu vaš odnos promenio u protekle dve godine?
– Postao je sadržajniji i čvršći, kao da smo se popeli stepen više na čudesnoj lestvici velikih i za mnoge nerazumljivih ljubavi. Snažan je osećaj da nekome pripadate i on vama, da verujete u večnost i da znate da ste dotakli nebo.

Verica Rakocevic  (4)

Imate li običaj da se na dan godišnjice prisećate vašeg upoznavanja i početka veze?
– Skoro svakodnevno se setimo nekog trenutka koji nas je spojio. U toliko nemogućoj opciji braka svaki tren našeg upoznavanja deluje nadrealno i kao da je neko sve to radio umesto nas. Onda shvatimo da je to moralo da se desi, da smo se tražili raznim kosmičkim prostranstvima, sudarali se, a da se nismo prepoznavali dok nismo došli do tačke koja je bila određena kao tačka definitivnog susreta.

Trudite li se da vam svaki dan bude romantičan i ispunjen lepim događajima?
– Kao nijedan drugi muškarac Veljko ume da romantiku oslobodi sladunjavosti i banalnih momenata. Nemam dovoljno prostora da vam opišem te trenutke koji dolaze iz njegove mašte i kojima me čini najsrećnijom ženom na svetu, a i da imam prostora, ne bih ih ogolila, jer bi tada izgubili čaroliju.

Smatrate li vašu kuću na Avali kao stvorenu za romantične trenutke?
– Naša kuća je naš beg od obične i teške svakodnevice. Veljko je hteo da je preradimo i napravimo kao kućicu za Hobite, ona nije takva, ali se on ponaša tako kao da smo mi neka izmišljena bića čiji život koji baš niko ne razume.

Imate li zajedničke jutarnje i večernje rituale?
– Kod nas je sve zajedničko, i jutro, i dan, i veče. Ti jutarnji i večernji rituali postoje i oni su naša mala tajna, a mislim da, i kada bih vam opisali kakvi su, ništa vam ne bi bilo jasno. Zaista biste pomislili da se dva mala Hobita igraju života.

Verica Rakocevic  (5)

Šta vam je bilo najvažnije pri uređivanju doma i volite li da se bavite sređivanjem enterijera?
– Najvažnije mi je bilo da nađem sredinu između moje estetike prostora i Veljkovog boemskog pogleda na prostor. Priznajem da je to bilo malo komplikovano, s obzirom na to da smo živeli potpuno različitim načinima, ali kada me ujutro probudi prelepim sviranjem violine, shvatim da, kako god da mi smeta njegova jednostavnost i čak nemarnost kada je uređenje kuće u pitanju, jedino je bitno i da prostoru daje lepotu baš to što on ume da svojom muzikom i prostorni haos pretvori u simfoniju. Volim naše dvorište i trudim se da što više vremena provedem uređujući ga, jer po Veljkovom mišljenju travu bi trebalo pustiti da raste kako je priroda to uredila, da voće može biti i iskrivljeno jer tako voli da bude, a da bi sve mace i kuce koje dolaze trebalo prihvatiti, jer one dolaze samo kod dobrih ljudi.

Nedostaju li vam nekada grad i druženje sa prijateljima, odnosno život koji ste ranije imali?
– Ne nedostaje mi ništa jer sam pronašla smisao i lepotu ovog života za kojim sam, mislim, uvek tragala, ali nije bilo prilike da to neko prepozna u meni. Sa drugaricama sam sada manje, ali to su najiskrenija prijateljstva koja ne traže kvantitet nego kvalitet.

Veljko se nedavno zaposlio u Narodnom pozorištu, koliko je to promenilo vašu svakodnevnu rutinu?
– Srećna sam što je Veljko dobio priliku da ljudi iz njegove branše prepoznaju njegov talenat. Srećna sam što znam koliko je pošten, pravičan, vredan i talentovan i da će dati svoj maksimalni umetnički doprinos ustanovi u kojoj radi. Ponosna sam i što znam da će izgarati na tom poslu, uvažavati i poštovati kolege, i što zna da mu je ovo velika nagrada za sve godine u kojima se bavio samo svojom umetnošću, ne razmišljajući o materijalnim stvarima. Veljko je postao i student Akademije umetnosti, a ja sam bila presrećna komentarima komisije na prijemnom. Ne bih ih prepričavala jer bi delovali kao pohvala zaljubljene žene, a oni su bili takvi da se poleti od sreće zbog njih.

Verica Rakocevic  (6)

Koliko je za njega taj posao inspirativan i zanimljiv?
– Veljko od pete godine živi za muziku. Svira šest instrumenata, komponuje, producira, radi aranžmane, piše note, specijalizovao se za filmsku i pozorišnu muziku, to je njegova životna ljubav koju će on znati na najbolji mogući način da živi. Znam da će se naljutiti, ali moram da otkrijem da već duže piše divnu operu, za koju se nadam da će se nekada negde izvesti.

U kojim situacijama najviše volite da uživate u Veljkovim melodijama?
– Meni jutro počinje sa njegovom muzikom uživo. Budi me violinom, uspavljuje kavalom. Ja sam ovu bajku zaslužila svojim prethodnim mukotrpnim životom i što sam ostala dosledna sebi da mi je jedino merilo sreće ljubav, što mnogi bogati prosci u godinama nisu razumeli.

Šta vam poslednjih dana najlakše izmami osmeh na lice i šta vas usrećuje?
– Njegove igračke bravure kada hoće da me oraspoloži, a kada mu vidim oči iz kojih na čudan način izlazi toplina i emocija koja govori koliko je srećan. Mene usrećuje njegova sreća.

Ivana Nikolić Mirko Tabašević

Više o temama: