Tanja i Milan Gurović: Ljubavi i dece nikad dosta

Proslavljeni košarkaški reprezentativac Milan Gurović i njegova lepša polovina, supruga Tanja još jednom su se ostvarili u najlepšoj životnoj ulozi. Pre mesec dana sin Dimitrije, pored ostalo četvoro dece, uneo je radost u njihov život. Budući da je tokom odrastanja sedmogodišnje kćerke Milice, četvorogodišnjeg sina Vukmana i osamnaestogodišnjeg Dušana, Tanjinog sina iz prvog braka koga je Milan prihvatio i odgajao kao svoje dete, bio profesionalno zauzet, prvi kapiten reprezentacije Srbije sada, pošto se nedavno i zvanično penzionisao, ima znatno više vremena da se posveti odgajanju najmlađeg deteta.

– Oduvek sam maštao da imam veliku porodicu. Želeo sam najmanje troje dece i nikada mi nije bilo važno da li ću dobiti dečaka ili devojčicu. Deca su mi uvek ulepšavala život i rođenje svakog od njih veoma sam emotivno doživljavao. Mali Dimitrije nas je sve opet potpuno raznežio kada se rodio – kaže na početku razgovora za magazin Hello! Milan Gurović, a na njegove reči nadovezuje se njegova supruga Tanja.
– Sina Dimitrija smo planirali. Iskreno, ja sam se malo dvoumila da li da se opet upustim u tu avanturu, ali na kraju sve je ispalo kako treba
S obzirom na to da ste sada u penziji imate li više vremena za odgajanje Dimitrija?
Milan: Imam, pa skoro najveći deo dana provodim kod kuće u druženju sa decom i suprugom. Jedino što odem do teretane i vežbam. Završio sam Višu trenersku školu i moje ambicije su vezane za trenerski posao.
Tanja: Danas mi Milan stvarno mnogo pomaže. Dok je aktivno igrao košarku nije imao vremena.
Preuzimate li obaveze oko bebe kad je reč o kupanju ili uspavljivanju?
Milan: Ne, te stvari uglavnom radi supruga. Ja sam zadužen da decu vodim u školu i u obdanište.
Kakva je beba Dimitrije?
Milan: Nemiran je, sada ga muči stomačić pa malo više plače. Imamo sreće što je sa nama u kući Tanjina majka. Toliko nam mnogo pomaže da sam joj obećao da ću je na leto poslati na odmor na more. Stvarno je zaslužila, jer je ona sa njim i danju i noću.
Tanja: Bilo mi je teže sada nego sa prethodnim trudnoćama. Hvala bogu, imamo pomoć.
Kako se vaša deca slažu s obzirom na razliku u godinama?
Milan: Dušan im je autoritet. Između Milice i Vukmana ima sitnih čarki, ponekad se malo i potuku, ali se sve brzo sredi.
Tanja: Moram da priznam da sam malo rastrzana. Moj sin Dušan je veliki i ima neke mladalačke probleme. Ima devojku i stalno negde zajedno putuju. Ovo dvoje mlađih još mogu u priličnoj meri da kontrolišem.
Jesu li vaša ostala deca pozitivno reagovala kada su čula da ćete dobiti još jednog člana porodice?Tanja: Milica je bila oduševljena. Dušanova soba je do bebine, tako da se on kao i ja budi noću. Vukman ne iskazuje ljubomoru i često mu tepa zajedno sa nama. Svi oni jedva čekaju da poraste da se igraju s njim. Verujte, kada dece ima više, sve je lakše.
Budući da ste postigli zavidan uspeh u sportu, da li ste sebe doživljavali kao zvezdu?
Milan: Uvek sam se trudio da se ponašam onako kako se osećam. Nikada nisam glumio nikakvu zvezdu.
Posećujete li često vaš rodni Novi Sad?
Milan: Jednom mesečno odem da vidim majku i brata. Zbog obaveza budem jedan dan i vratim se.
Imali ste prilike da živite u raznim svetskim metropolama, da li vam je neka naročito ostala u srcu?
Milan: Najlepše mi je bilo u Španiji – u Barseloni i Malagi, a lep mi je bio život i u Atini, gde sam kao klinac sa sedamnaest godina otišao da igram košarku.
Jeste li sa nekim od vaših saigrača iz inostranstva ostali u kontaktu?
Milan: Nisam ostao sa inostranim kolegama u kontaktu, jer to je nemoguće zbog čestog menjanja klubova. Što se tiče reprezentacije, slabo sa kim sam u kontaktu. Čujem se sa Predragom Drobnjakom, Dejanom Bodirogom i drugima. Uglavnom se družim sa ljudima koji nisu poznati.


Koliko je vama i vašoj porodici bilo teško stalno menjanje adrese?
Milan: Moja supruga se s vremenom navikla na to. To je bio deo mog posla i nije mogla preterano da bira. Mi smo bili kao vojna lica, muža premeste, a za njim ide cela porodica.
Tanja: Navikla sam. Na početku smo imali malih problema, ali smo se uvek prilagođavali. Sada kada smo se skrasili u Beogradu, moram da priznam da mi malo nedostaje ta dinamika selidbe.
Da li je sad vašim najmilijima ipak laknulo što ste se ustalili u Beogradu?
Milan: Mislim da je lakše svima, pogotovo deci. Milica je krenula u školu, Vukman ide u obdanište, a Dušan je trebalo da bude četvrti razred srednje škole, ali ide u treći, jer dok smo živelu u Poljskoj nisu hteli da priznaju naše škole. Inače, on je odličan đak, ima skoro sve petice. Divan je sin.
Dušana, sina vaše supruge iz prvog braka, prihvatili ste kao svog rođenog?
Milan: On je moj sin. Bilo je onih koji su mi govorili: Nije on tvoj rođeni sin. To me je vređalo jer Dušan je moj sin, a ja sam njegov otac. On je imao četiri godine kada smo se Tanja i ja upoznali. Uvek smo imali savršen odnos. Poverava mi se i sve probleme meni saopštava. Trenutno je u ozbiljnoj vezi.
Da li su vaša deca privilegovana budući da im je otac poznati sportista?
Milan: Dušan nikada nije voleo da ističe da mu je otac uspešan košarkaš. Tek kad dovede neke drugove u kuću i kada vide moje pehare, obično sledi pitanje: Stvarno ti je Gurović otac. Iznenade se. Ovo drugo dvoje su još mali da bi razumeli. Milica je nedavno počela da shvata da sam popularan, jer me neki prolaznici na ulici zaustave da se fotografišu sa mnom.
Kćerka Milica je izgleda prava tatina mezimica.
Milan: Jeste, ona likom najviše liči na mene. Iako podjednako volim svu decu, kćerke su nekako više vezane za očeve. Na nju sam baš slab.
Tanja: Milica kod tate ima privilegije. Kada malo podviknem na nju, ona odmah beži kod oca.
S obzirom na to da vaše telo krase brojne tetovaže, da li je i vašem sinu Dušanu padalo na pamet da uradi neki tatu?
Milan: Tražio je, ali mu supruga i ja ne dozvoljavamo. Kako postajem stariji i svesniji, izričito sam protiv toga. Tetovaže su velika glupost. Sada kada sam završio košarkašku karijeru i kada sam sumirao sve što sam doživeo, shvatam da sam mnogo grešio. Zbog ove tetovaže Draže Mihajlovića na desnoj ruci bio sam mnogo puta pogrešno shvaćen. Ja stojim iza toga da sam Srbin, nacionalista sam, ali nisam šovinista. Imam mnogo prijatelja i među Hrvatima i muslimanima. Poučen svojim iskustvom, deci ne bih nikada dao da urade takvu tetovažu, jer ono kroz šta sam ja prošao ni crni đavo nije. Skoro kroz pakao. Dešava mi se da se sa porodicom šetam Kalemegdanom, a prolaznici mi dobacuju negativne komentare. Svestan sam grešaka, ali život ne mogu da vratim.
Vaš otac nije bio pored vas da vas posavetuje da ne radite takve stvari?
Milan: Ne, ja oca nisam imao. Nažalost, imao sam ga u fizičkom smislu, ali kada mi je bio najpotrebniji, nigde
ga nije bilo. Odrastao sam bez njega. Nijednu moju utakmicu, za dvanaest godina koliko sam bio u inostranstvu,
nije pogledao.


Jeste li posle svega ipak zadovoljni svojom karijerom?
Milan: Iako bi karijeru kao što je moja mnogi samo mogli da sanjaju, iskreno ja nisam zadovoljan. Znam da sam imao prostora da budem bolji i da napredujem. Neostvaren san mi je igranje u NBA ligi. Znam da sam posedovao
kvalitet za to i da sam mogao mnogo više. U tom trenutku je izostala presudna očeva uloga da me posavetuje, da mi kaže: Nemoj ovo da radiš, uradi ovo ili ono. Tada još nisam imao dovoljno iskustva. Za razliku od mog oca, ja ću mojoj deci uvek pružiti podršku. Moje iskustvo će im pomoći da ne prave slične greške kao ja.
Slušaju li vas deca, jesu li lepo vaspitana?
Milan: Nije što su moja, ali stvarno su dobri. Slušaju me i poštuju. Koliko ulažeš u njih toliko ti oni vrate.
Budući da ste odrasli bez oca, jeste li vezani za majku?
Milan: Mnogo sam vezan za majku Maru. Ona me je sama odgajila. Njoj dugujem sve zasluge. Pored porodice, majka i brat Veljko su mi sve na ovom svetu.
Koje greške sebi ne možete da oprostite?
Milan: Pravio sam greške koje su me koštale svetske karijere. Kada me je Željko Obradović, o kome mislim sve najbolje, 2000. godine pozvao u reprezentaciju, ali ne i u prvih dvanaest, naljutio sam se na njega. Iste godine, da bi mi se odužio za taj potez, pozvao me je u Panatenaikos. Ispao je čovek. Rekao sam mu: Ne, jer me nisi hteo u reprezentaciji. Takva ponuda se ne odbija. E, tu mi je bila potrebna podrška oca, koji je trebalo da me posavetuje da se ne inatim. Završio sam u Stefanelistu iz Trsta koji nije ni blizu nivoa Panatenaikosa. Tri godine kasnije zvala me je Taukeramika Duška Jovanovića, a ja sam otišao u Vojvodinu. Tad sam bio slep i niko na svetu nije mogao ništa da mi kaže, ali oca bih sigurno poslušao. Mojoj deci se to neće desiti.
Da li se neko od vaše dece interesuje za košarku ili neki drugi sport?
Milan: Moj je san da neko od moje dece zaigra košarku. Dušan igra američki fudbal za reprezentaciju Srbije. Uskoro putuje u Francusku. Vukman obožava crtaće i svoje igračke, a Milica je rođena glumica. Nju ne interesuje sport, čim nešto počne da trenira, odjednom je boli glava. Ne želim decu da silim i da ih guram u neki sport po svaku cenu. Nisam od onih koji teraju svoju decu da gledaju Novaka ili Anu i da u njima vide milione. Ja do trinaeste godine nisam znao šta je košarka. Trenirao sam kung-fu. Kada sam se prvi put susreo sa košarkom, rekao sam: Ja ću ovo da treniram.
Igrate li basket sa momcima iz komšiluka?
Milan: Igram. Ima jedna anegdota u vezi s tim. Nedavno je došao jedan momak na naš teren i pitao da li može da igra sa mnom, a nije znao ko sam. Naravno, pristao sam. Malo sam se šalio, pa me je on dobio. Onda je jedan drugi, pravi napaljenko, poželeo da zaigra sa mnom, uozbiljio sam se i za dva minuta sam ga dobio. Mrtav ozbiljan mi je rekao: Odlično igraš, trebalo bi da se profesionalno baviš košarkom.
Nedavno ste postali počasni član kluba navijača Crvena zvezda.
Milan: Kada sam prvi put ušao u prostorije na Marakani i na zidu video slike legendarnog Rajka Mitića, sa leve strane Nemanje Vidića, Dejana Stankovića, Dragana Džajića, a od košarkaša moju fotografiju, nije bilo dileme da li ću se učlaniti u njihov klub. Bio sam svega dva – tri puta na severu, ali strašno je, da se naježiš.
Da li je vaša supruga posećivala vaše utakmice?
Milan: Jeste, jedino protiv Partizana nije, jer je ona rođena grobarka. Sva deca su zvezdaši, samo je ona partizanovac.
Jeste li romantični?
Milan: Mislim da romantiku ne znam da ispoljim baš na pravi način. Veoma sam emotivan, ali ne znam baš to da pokažem. Za Dan žena supruzi sam poklonio cvet koji sam napravio od papira. Ona ima sve i može sve da kupi, a ovo je bilo iz srca.
Uspevate li vas dvoje da pronađete vreme i otputujete negde nasamo?
Milan: Apsolutno ne. Kao i svake godine, već smo uplatili letovanje u Grčkoj u mestu Portokaras. Radujemo se porodičnom odmoru, ali mislim da bi za našeg najmlađeg sina to putovanje bilo suviše naporno. Ali videćemo, ako bude spreman, i njega ćemo povesti.

Piše: Jelena Popović

Foto: Nemanja Knežević

Više o temama: