Sonja Vukićević: Balet večita ljubav i inspiracija

Slavna balerina, koreograf i reditelj Sonja Vukićević je više od tri decenije  na sceni. Od Udruženja baletskih umetnika Srbije nedavno je  za životno delo i trajan doprinos umetničkoj igri dobila nagradu ,,Dimitrije Parlić“. Mada je zvanično u penziji, njena kreativna energija i neumorni duh ne daju joj mira, te još radi, radujući se kao dete svakoj novoj koreografiji, adaptaciji, igri. Životu pristupa realno i sa mnogo optimizma, a brojne i teške povrede nisu je omele da ostvari uspešnu baletsku karijeru, kojoj je i dalje posvećena. Ljubav prema umetnosti prenela je na kćerku, glumicu Hristinu Popović.
Uvek nova i drugačija, u razgovoru za magazin “Hello!” harizmatična balerina govori o nagradi koju su joj dodelile kolege, o umetnosti i životu kao jednoj velikoj disciplini, ali i o tome da ljubav pruža i dobija od prijatelja, familije i kćerke koja će joj uskoro podariti unuče.
O tome ne bih da pričam jer je to odluka moje kćerke, a ja to poštujem. Hristina se bavi glumom. Bila je u baletskoj školi, a potom se bavila ekstremnim sportovima. Srećna sam i ponosna majka. Drago mi je što je izabrala umetnost. Uspešno gradi karijeru, igra u filmu ,,Parada“, koji je jedno fantastično ostvarenje.
Baletska umetnica, koju su mnoge njene kolege zvale muzom, nosi sjaj i energiju deteta. Nagrada za životno delo joj mnogo znači.
Ljudi u Udruženju baletskih umetnika Srbije imali su osećaj za ono što radim, pratili su moj rad i nagradili ga. Priznanje mi znači jer je iz ruku mojih dragih kolega. Učila sam od najboljih igrača i koreografa i rasla uz njih, prevazilazila sam sebe, čak sam išla i korak dalje, preko sopstvenih mogućnosti. Kada sam bila u top formi, dešavali su mi se pehovi, povrede. Iz različitih iskustava izlazila sam jača. Balet mi je mnogo pružio, a ova nagrada me, posle toliko godina, raduje.
Kao dete trenirala je atletiku, plivanje i gimnastiku. Bila je sportska nada, a onda se, na iznenađenje mnogih, opredelila za balet koji joj je pružio mnogo ljubavi i mudrosti i naučio da vodi disciplinovan život.
– Iako sam trenirala atletiku, opredelila sam se za balet. Bila sam mala i sigurno je da nisam svesno napravila odabir. U klasi nisam bila najbolja, ali sam volela da igram. Život balerine je disciplinovan, klasične balerine mnogo vremena provode vežbajući iste pokrete u različitim kombinacijama uz budno oko pedagoga. To je velika psihofizička borba koja se prenosi na život. Moj život je i sada rad i stalno stvaranje i nezamislivo mi je da sedim.
Kapetan Kuk u Petru Panu“, ,,Trijumfi Afrodite“, ,,Karmen“, ,,Darinkin dar“, Mirta u „Žizeli“, Debora u „Golemu“ samo su neke od uloga koje je odigrala. Koreografi su je voleli zbog njenog talenta, energije i mogućnosti da igra klasičan i neoklasičan balet. Angažmane su joj davali mnogi dramski reditelji, uz koje je učila, a potom i započela autorska dela u kojima spaja filozofiju, psihologiju i istoriju.
– Kako gledam na život, vreme u kojem živimi svet, tako i stvaram. Umetnost je svuda oko nas, samo je treba pronaći. Volim trenutak u kojem živim, što se vidi kroz predstave i mene samu. Treba biti čestit, pošten i moralan, raditi na sebi, učiti od drugih, poštovati njihova dela. Volim ljude, a beskonačno volim umetnike, klanjam im se kao dete.
Šarmantna umetnica uživa u svakom trenutku, u svemu pronalazi lepotu, a o ljubavi kaže:
– Ljubav se kod mene izbrisala. Sada je gajim prema kćerki Hristini, prijateljima i ljudima sa kojima radim predstave, oni mi daju snagu. Volim da se družim i izlazim, imam omiljena mesta i rado upoznajem ljude, oni su moja inspiracija.
Umetnički duh i stvaralačka energija prepoznatljivi su i u njenom originalnom stajlingu koji privlači poglede, ali se ona na komentare ne obazire.
Oblačim se onako kako mislim da treba. Majka mi je bila žena od stila, ta estetika je prešla na mene, pa na Hristinu. Kod nas seta estetika gradila prema svemu: hrani, prostoru, knjizi, garderobi. Moj stil je arhitektura koju nosim kao garderobu. Mladi treba da budu hrabriji, drugačiji, a ne da robuju odevnim markama i budu uniformisani i prazni.
Samouverena i dosledna zacrtanim umetničkim i ljudskim principima, neumorno hrli novim izazovima, nesebično deleći znanje, iskustvo i pozitivnu energiju.
Cena slave i uspeha je ista. Ljudi vole da ste neuspešni i tada vas vole, a kada ste uspešni, ne vole vas. Nije mi bitno šta drugi misle, važni su mi ljubav i temelj moje porodice, zdrava psiha i dobar odabir prijatelja. Uskoro idem u Sarajevo, gde ću sa mladim talentima, na jednom festivalu, raditi predstavu koja će biti kombinacija plesa, muzike i filma, a u novembru me očekuje obnova predstave ,,Rodoljupci“.

Piše: Tijana Dimitrijević

Više o temama: