Sloboda Mićalović: Najvažnija uloga

Jedna od najpopularnijih srpskih glumica, Sloboda Mićalović, zvezda poznatih televizijskih serija, blista od zadovoljstva. Gde god da se pojavi, privlači pažnju i pleni šarmom, a kada priča o sebi, ostavlja utisak skromne tridesetogodišnjakinje koja se trudi da uklopi poslovne obaveze sa roditeljskim obavezama. Jasno je da uspeva u tome kada priča o radnom danu, svojim kćerkama, sebi kao majci i slobodnom vremenu koje joj preostane.
Umetnica blistavog tena, udata za kolegu, glumca Vojina Ćetkovića, sa velikom ljubavlju govori o dvogodišnjim kćerkama, bliznakinjama Veri i Mili. Dobro je organizovana, ima pomoć baka oko čuvanja devojčica, što joj posebno znači sada kada njen suprug Vojin snima drugi deo filma „Montevideo, Bog te video“ na Tenerifi.
Jednostavna, ljubazna i srdačna u ophođenju, vitka brineta anđeoskog lica ne krije da je srećna i zadovoljna svim što joj život pruža. Slava je ne otperećuje, i izgleda da sa lakoćom uspeva da pronađe ravnotežu između zastupljenosti u medijima i čuvanja svoje intime.
Svoj raskošni talenat, osim u poznatim serijama, glumica rođena u Leskovcu svakodnevno pokazuje na scenama beogradskih teatara, a pevački talenat demonstrira u mjuziklima. Talentovana umetnica koja je kao sedamnaestogodišnjakinja položila prijemni ispit iz prvog puta, i Fakultet dramskih umetnosti završila u klasi profesora Predraga Bajčetića, nedavno je, posle deset godina, zaigrala na sceni Narodnog pozorišta. U predstavi „Kanjoš Macedonović“ odlično je igrala lik Ivke, umesto koleginice Zorane Bećić, koja je bila sprečena da igra zbog zdravstvenih problema. Zorana je Slobodina drugarica, prijateljica sa klase i nekadašnja cimerka, te je  sa velikim zadovoljstvom prihvatila da je zameni.
– Osećala sam se predivno dok sam igrala predstavu, a svi članovi ansambla su se potrudili da mi bude prijatno. Nisam imala veliku tremu i srce mi je bilo puno što posle deset godina ponovo igram na toj sceni – na početku razgovora za magazin „Hello!“ govori glumica sa gotovo detinjom energijom. Dok priča o svojim mezimicama, preplavljuje je osećaj sreće.
Kakve su vaše kćerke, na koga liče?
– Mila i Vera su različitog karaktera, Vera je po svemu preslikani Vojin i veoma je vezana za svog tatu.
Upisali ste ih nedavno u vrtić?
– Tako je, krenule su nedavno u vrtić i još se adaptiraju na novo iskustvo.
Da li više volite da ih vodite u parkove ili u igraonice da se igraju?
– To ima dosta veze sa vremenskim prilikama, što je i normalno. Zimi smo više u igraonicama, kada je lepo vreme, više volim da su napolju, na vazduhu. Kada hoću da se i ja malo odmorim i predahnem, a da njima bude lepo u sadržajnoj igri, smestimo se u igraonicu. Ipak, kada sam sama sa njih dve napolju, dok ih pojurim često „padam na nos“ jer su energične, pa mi je ponekad naporno. U igraonicama je drugačija situacija, posebno ako su prostrane, pa imam „čist“ pregled i uvid u ono šta rade i da li su bezbedne. Uglavnom kombinujem igru u prirodi i u igraonicama.
Jeste li stalno na oprezu da budu bezbedne, da se ne povrede tokom igre?
– Ja sam od onih roditelja koji prvo pogledaju da li mogu negde da se povrede i izbegavam takva mesta, bilo da su u igraonicama ili u parku. Biram mesta koja nisu rizična po tom pitanju. Takođe, postoje igraonice koje su za stariju decu, gde ima nekakvih vulkana i mesta za „propadanje“, što izbegavam. Iako ja brinem za njih, mogu da se pohvalim da su bliznakinje veoma spretne. Sada sam se već opustila kada ih negde vodim. Nadgledam ih šta rade dok pijem kafu. Ranije sam sa njima dvema bila u dečjem delu igraonice, jer sam pazila šta rade dok se igraju. Sada to više ne činim.

Piše: Nadežda Jokić

Više o temama: