Pola sata sa… Emir Kusturica

Slavni reditelj Emir Kusturica posle velikog uspeha pank opere „Dom za vešanje“, koji je postigao pre godinu i po u Beogradu, priredio je nova izvođenja u Centru „Sava“ krajem marta. Ovoga puta predstave su izvedene u izmenjenom sastavu zbog zdravstvenih problema Neleta Karajlića koji tumači jednu od glavnih uloga, kojeg je zamenio Ivan Jeftović. Pored toga Kusturica širom sveta nastupa sa svojim bendom „No smoking orkestra“, tako da za privatni život ima malo vremena.
Da li je bilo teško da ponovo organizujete izvođenje pank opere „Dom za vešanje“ u Beogradu?
„Dom za vešanjespada u one poduhvate koji podrazumevaju mnogo napora, i finansijskog i fizičkog, i to je jedan krajnje skup proizvod, ali zahvaljujući menadžeru Ganetu Pecikozi i njegovoj upornosti, glumcima i Centru “Sava imaćemo priliku da opet vidimo nešto na šta sam ja posebno ponosan. To je novo uzbuđenjekoje je dobrodošlo i za Beograd i za sve nas. Ovakav događaj i ovakvo uzbuđenje koje povremeno proizvodi umetnost zapravo je jedna od onih katarzi koje su nam neophodne za život.
Koliko će se predstava sada razlikovati s obzirom na to da ulogu koju tumači Nele Karajlić sada igra Ivan Jeftović?
Doktor Nele Karajlić se nije samo pojavljivao na sceni već je učestvovao i u kreaciji opere, ali sada je odsutan zbog srčanih problema. Ipak, drago nam je da imamo čoveka kao što je Ivan Jeftović koji će ovog puta biti sa nama. Postoji još jedna izmena u vezi s predstavom, a to je da smo napravili plejbek živog orkestra da bi komadmogao da opstane. Reč je o plejbek muzici koja stvara podršku, dok će se „No smoking orkestra“ i dalje pojavljivati na sceni.
Da li je tačno da su članovi ekipe dobili manje honorare kako bi cena karata bila više nego duplo jeftinija u odnosu na druge evropske gradove?
Ideja je da je umetnost čudo koje nikada do kraja nije otkriveno, a iskustvo vanmaterijalne prirode je uvek posebno, naročito kada se stiče na filmu ili u pozorištu. Donedavno smo imali vandrednu situaciju u zemlji, a umetnici ovde čitavog života žive u nekoj vrsti takve vanredne situacije, a adrenalin koji se stvara tokom rada često bude zamena za materijalni dobitak. Beograd je grad koji apsorbuje sve i svašta i mislim da mu pripada ukras kao što je ova opera.
Gde ćete gostovati posleCentra „Sava“?
Ova predstava nije samo naša, nismo je proizveli mi sami, već je tu i francuski koproducent koji je zajedno sa nama pronašao mogućnost da se „Dom za vešanje“ odigra u dvadesetak francuskih gradova, tako da ćemo imati neku vrstu turneje u toj zemlji.
Koliko vam je svojevremeno bilo teško da Milicu Todorović i Stevana Anđelkovića uputite u tajne glume jer nikada ranije nisu imali takvo iskustvo?
Tada sam prvi put radio sam jedno scensko delo te vrste, ali se pokazalo da, kada čovek nosi iskustvo iz jednog medija, njegovo prenošenje u drugi može čak da mu odgovara više od nove proizvodnje u mediju u kome je navikao da radi. U mom slučaju se pokazalo da veličina pozorišne scene više crpi um koji je sklon apstrakciji nego što to radi film. Utoliko i njihovo prilagođavanje nije bilo bolno, jer smo po iskustvu bili bliski jedni drugima. Njihov trud je bio relativno bezbolan, a na kraju smo svi došli do katarze.
Nedostaje li vam Nele Karajlić na koncertima „No smoking orkestra“?
Nele je veoma ozbiljno shvatioinfarkt koji je imao, on je pacijent štreber koji želi da prođe jedna godina pre nego što bude siguran da mu se zdravstveno stanje stabilizovalo i da nastavi da radi. Podržavam ga u stavuda mu zdravlje na prvom mestu i da se vrati na scenu kada bude bolje. Međutim, reč je o tome da smo mi napravili muziku koja bi mogla sama da se svira i da niko od nas ne bude na sceni jer bi i tada nastupila katarza i uzvišenje među publikom. Ta muzika ima tajnu koja ni nama nije jasna, a to je da skoro pet godina sviramo isti repertoar, a publika dolazi na koncerte u istom broju kao i na početku.
Ko sada umesto njega peva u bendu?
Pevamo svi mi. To je muzika koja ima publiku od Vladivostoka do Japana, od Japana do Severne i Južne Amerike. Nema kontinenta na kome nismo svirali i gde se nije primila osim kod nas, ali za to postoje sociološki, kulturološki i, rekao bih, pomalo provincijalni problemi, pošto smo mi sa demokratijom ušli u jednu fazu negacije onoga ko smo, šta smo, odakle smo i, što bi rekao Kant, i „gde ćemo“.
Imate li vremena za privatni život budući da mnogo radite?
Nažalost, ne mnogo. Sve što radim zahteva dobru organizaciju i čvrst koncept. Uvek se setim kako sam kao mladić gledao fudbalske utakmice naše reprezentacije koja je stalno gubila jer nije imala dovoljno istrajnosti, snage i želje. Moja htenja su javna, pa je na neki način i moj intimni život u tom pogledu nepostojeći. Svaki normalan čovek uzme odmor u trajanju od mesec, dva, ali meni se to ne dešava, jer sam potpuno upregnut celog života, što mi ne smeta.

Piše: Ivana Nikolić

Više o temama: