Ekskluzivno za HELLO! Srbija: Šakira tvrdi da su dani tuge i siromaštva njena prošlost i otkriva da je nova ljubav čini srećnom

Iako su je u desetoj godini, kada se prijavila za školski hor, odbili uz komentar da poseduje prejak glas, plavuša latinoameričkog porekla, poznata po zavodljivom plesu, tridesetčetvorogodišnja pevačica Šakira uspela je da osvoji sam vrh svetske muzičke scene. Dok su je njeni prijatelji zadirkivali da ima glas kao koza, atraktivna Kolumbijka je još od rane mladosti znala da je predodređena za javnu scenu. Stremila je tom cilju i svojom upornošću ubrzo je uspela da zaseni moćnike svetske muzičke scene.
Na sceni agresivna i temperamentna, Šakira je u privatnom životu sramežljiva osoba koja ne voli večernje „lumperajke“. Uživa u društvu bliskih prijatelja, a za sklapanje novih poznanstava potrebno joj je dosta vremena. Zahvaljujući tome što je finansijski veoma dobro situirana, rado pomaže ljudima. Pored raznih donacija za najsiromašnije mališane Kolumbije, Šakira je nedavno dala pozamašnu svotu za zemljotresom ugroženi Japan. „Pomozite žrtvama Japana“, pisalo je na „Tviter“ profilu popularne pevačice.
Ova pop princeza Kolumbije počela je da piše i peva još kad je imala osam godina. Takmičila se na televizijskom dečjem festivalu „Vivan Los Ninos“, a između desete i trinaeste godine nastupala je na raznim priredbama u Barankvili i postala je prava lokalna zvezda. Iako u početku nije baš sve krenulo lako, vođena jakom željom i talentom, Šakira je svoj prvi album pod nazivom „Magija“ za „Soni Kolumbiju“ izdala sa trinaest godina. Posle završene srednje škole, vrtoglavom brzinom kreću njeni uspesi. Njeni albumi prodavani su u tiražima većim od četrdeset miliona kopija, a hitovi poput „Estoy aqui“, „Ojos asi“, „Whenever, Wherever“, „Underneath Your Clothes“, „La Tortura“, „Hips Don’t Lie“, „The One“ „Waka-Waka“ neki su od najslušanijih numera sveta.
Šakira se trenutno nalazi na svetskoj turneji „The Sun Comes Out” koja počinje 12. aprila u zemljama Južne Amerike, a od 5. maja prelazi na evropski deo turneje. Beograd će biti među prvim gradovima koje će ova kolumbijska pop zvezda posetiti.
– U Srbiji nikada nisam bila i veoma se radujem što ću je posetiti rekla je za magazin „Hello!“ Šakira, prijatno iznenađena komentarima građana Srbije u vezi sa njenim gostovanjem u našoj zemlji.
U ekskluzivnom intervjuu za magazin „ Hello!“ popularna pevačica iz Kolumbije potpuno otvoreno priča o danima svoga detinjstva, osvrnula se na životne uspehe i emotivne padove. Iskreno je progovorila o usamljenosti kao i o odlascima kod psihijatra u periodima duševne krize. Šakira nije zaboravila ni da prokomentariše razloge rastanka od Antonija de la Rue, sina bivšeg predsednika Argentine Fernanda de la Rue, kao ni novu ljubavnu romansu sa fudbalerom Barselone Žerarom Pikeom.

Da li ste oduvek priželjkivali da postanete pevačica?
Intuicija mi je oduvek govorila, još dok sam bila dete, da sam predodređena za neki veliki projekat. Sigurna sam da mnoga deca osećaju isto, ali nemaju okruženje pogodno za ispoljavanje i realizaciju svojih potencijala. Srećna sam što sam imala brigu, ljubav, obrazovane roditelje i dobru školu.
Kakva vas sećanja vezuju za detinstvo?
Presudni momenat u mom životu se desio kada sam imala osam godina. Moj otac je bankrotirao, pa nas je poslao u kuću prijatelja u Oranž Kauntiju. Za mene je to bilo putovanje, mogućnost da jedem američke slatkiše, dok je otac prolazio kroz pakao. Kada sam se vratila u Kolumbiju, nestalo je sve iz komfornog doma dva automobila, nameštaj, čak i klima uređaj. Sećam se rupe u zidu. Televizor u boji je postao crni-beli. Bila sam zbunjena, frustrirana, ljuta na roditelje. Nisam mogla da verujem da su nesposobni. Roditelji su me odveli u park da mi pokažu neku perspektivu. Videla sam bosu decu i beskućnike kako duvaju lepak. To mi se urezalo u sećanje. Shvatila sam da još mogu da pohađam školu. Još sam imala porodicu koju volim. Znam da sam poželela da budem deo izbora za tu decu, za sebe, za svoje roditelje. Odlučila sam da uspem, jer nisam htela da provedem ostatak života a da nisam u mogućnosti da vozim lepa kola. Opatice u školi su me ohrabrivale da izvodim trbušni ples na školskim priredbama. Ali u vreme kada sam imala deset godina, već sam donela odluku u vezi sa svojom budućnošću. Znala sam da želim muzičku karijeru. Sa trinaest godina sam potpisala prvi ugovor sa latinoameričkim “Soni” ogrankom i snimila prvi album.
Da li su počeci veše karijere bili teški?
U prošlosti sam se mnogo puta osećala usamljeno. Sve sam iznela na svojim plećima, gradeći sama karijeru. Kada sam počela, nisam imala šminkera, frizera, asistenta i marketinški plan. Počela sam bez ičega, samo postavljajući jednu ciglu za drugom. Da bih nastavila, potrebna mi je pomoć za popločavanje ostatka puta.
U tom periodu živeli ste u apartmanu sa roditeljima koji su imali sedmoro dece iz prethodnog braka.
– Tako je. To me je učinilo osobom usmerenom na dobijanje pažnje. Ako ikada čujete za rehabilitacionu kliniku za osobe zavisne od pažnje, javite mi, molim vas. Uživam da sam u centru pažnje.
Odajete utisak slatke devojke, katolikinje koja deluje kao da nema ništa zajedničko sa vašim provokativnim javnim imidžom?
Moji video-spotovi dobro predstavljaju umetnika u meni, a ne ženu kakva sam. Kada gledaju moje video-spotove, ljudi misle da sam seksualno agresivna osoba, ali sam upravo suprotno od toga. Nisam toliko samouverena kao što izgleda kada sam na bini. Zbog mnogo stvari sam nesigurna, u suštini sam veoma stidljiva. Pre deset godina, kada bih se našla u prostoriji punoj ljudi, stajala bih tamo deset minuta i otišla bih jer se nisam osećala ugodno, nisam baš bila društvena. Sada mogu da izdržim da ostanem na jednom ili dva koktela.
Zar vas slava ne dovodi u neugodan položaj?
Uspeh mi je potreban više od slave, ali mi je potrebna i pažnja. Znam da je to loše. Moram da naučim da prihvatim pozitivnu stranu slave. To može da bude nežna, fina strana koja daje neke argumente sopstvenom životu, priliku da komuniciram. Zato sam veoma vešta usmeno. Ne znam šta bih radila da nisam imala tu mogućnost. Kao i mogućnost da pomažem ljudima.
Sa dvadeset godina osnovali ste dobrotvornu fondaciju Bosa stopala” koja je gradila škole u zabačenim područjima Kolumbije, a 2003. postali ste dobrovoljni ambasador Unicefa, najmlađi koji je ikada angažovan.
U Kolumbiji prosečno više od tri miliona dece uopšte ne ide u školu. Neki misle da su pop zvezde stvorene da zabavljaju druge. Ne mislim da je tako, već da svi mladi ljudi treba da budu politički iskreni. Naši projekti su dokazali da smo uspeli da zainteresujemo roditelje, a to je velika razlika. Zainteresovali smo ih jer deca dobijaju obroke, srećna su jer se igraju. Na taj način su zaštićena od pridruživanja gerili ili paravojnim snagama. Kompleks uključuje salu za predavanja, hemijske laboratorije. Roditelji imaju časove engleskog i računara i tamo čitav komšiluk može da igra fudbal.
Zašto deca i edukacija? Zašto raseljene zajednice?
Zato što vidim sebe u toj deci. Isto se desilo i meni tokom odrastanja.
Nikada niste krili da ste išli na terapije kod psihijatra?
Mislim da je od velike pomoći ako imate mapu za svoju psihu, jer tako znate kuda idete. Počela sam da posećujem psihijatra pre osam godina jer nisam uspevala da shvatim “da li konj upravlja džokejom ili džokej jaše konja”.
Rekli ste da ste počeli da pišete stihove na engleskom kada ste jedva govorili taj jezik?
Počela sam ne uz pomoć rečnika već skupljajući dela Boba Dilana, Leonarda Koena i Valta Vitmana. To je verovatno jedno od najznačajnijih izazova u mom životu. Osećam se kao da sam upala u bazen, ne znam da plivam, a nisam potonula.


Da li vas neuspesi zabrinjavaju?
Živimo u razbojničkom društvu, u životinjskom gradu. Jednog dana si ovde i ljudi te žele, ali to neće trajati zauvek. Sve ima rok trajanja i sa tog stanovišta znam da ću i ja pasti. Samo se pitam koliko će biti bolno kada dotaknem tlo. Juče sam primetila svoju prvu boru. Srećna sam što sam je dobila na trećem oku, malom ožiljku između očiju koji je ostao od letos kada sam se oporavljala od malih boginja na jednoj staroj farmi izvan Madrida. Od tada mi se definitivno razvila snaga intuicije.
Pre nekoliko meseci ste raskinula vezu sa Antoniom de la Ruom koja je trajala jedanaest godina.
U avgustu 2010. zajedno smo odlučili da privremeno raskinemo našu romantičnu vezu. Uprkos tome, sve vreme smo nastavili da radimo zajedno, ostali smo bliski i sačuvali detalje svoje privatnosti. Period razdvojenosti smatramo kao vreme individualnog sazrevanja, kao i nastavak partnerstva u biznisu i profesionalnom životu. Naše prijateljstvo i međusobno razumevanje su postojani i nepokolebljivi. Ne postoji velika drama. Radi se o tome da smo dugo bili zajedno i shvatili da smo više prijatelji i poslovni partneri nego ljubavnici. Antonio je nastavio da nadgleda i vodi moj posao i karijeru kao što je to i do sada radio. Krenuli smo dalje kao partneri, radeći dalje na projektima i u bliskoj komunikaciji.
Iako ste posle raskida sa bivšim dečkom bili pomalo utučeni, izgleda da vam „Sunce opet sija“ u vašem ljubavnom životu?
Zbog dešavanja u privatnom životu krajem prošle godine sam malo posustala, ali čim je krenula nova godina, obasjalo me je sunce. Primećujem da se češće smejem, osećam se slobodnijom i oslobođenom. Prolaziš kroz teške trenutke, svakom se to dešava, ali u nama je uvek sunce koje se nikada ne gasi. Nadam se da će to biti dug sunčan dan.
Vaš novi albumSale el Soloznačava povratak eklektičkom pristupu koji definiše vašu muziku?
Ovaj album predstavlja mene, način kako razmišljam danas kao umetnik i kao žena. Neke od pesama me podsećaju na moje početke, to je neka vrsta povratka tamo gde je sve počelo, ali iz nove perspektive, na način kako danas vidim stvari. Ovaj album ima tri pravca. Romantični, kojim nisam išla prethodne tri godine, ali iznenada me je stiglo i nisam mogla da odolim. Tako su nastale pesme koje su veoma emotivne i romantične. Počela sam karijeru kao roker, a onda sam prešla u pop, tako da je bilo zabavno oživeti tu stranu moje umetničke ličnosti. Tu je i latino strana, tropska strana albuma. Otišla sam u Dominikansku Republiku, koja je izvor merengea i počela da radim sa El Katom i produciram pesme kao što su “Loca” i “Rabiosa” u tom malom studiju negde u nedođiji. Nije bilo planirano, samo sam sledila svoj instinkt. Ovaj album je veoma originalan i ličan.

Intervju: Jelena Popović

Više o temama: