Aleksandar Saša Đorđević: Porodična sreća mi je važnija od svega

IMG_0288

Jedan od naših najboljih košarkaša svih vremena Aleksandar Saša Đorđević po završetku profesionalne karijere odlučio je da sa suprugom Aleksandrom Sekom i kćerkama porodični život nastavi u Milanu. Taj italijanski grad za poznatog četrdesetpetogodišnjaka i njegovu suprugu ima poseban značaj jer je to bio prvi inostrani grad u kome su zajedno počeli da žive, još dok su se zabavljali. Kasnije su se selili u mnoge metropole širom sveta, ali im je u prestonici mode uvek bilo najlepše. Sa svojim mezimicama, četrnaestogodišnjom Tarom i desetogodišnjom Tesom sada uživaju u svim čarima običnog porodičnog života, a lične ambicije stavio je po strani. I pored mnogih ponuda da bude trener, čime se trenutno bavi, odlučio je da prihvata samo one poslove koji ga neće odvajati od njegovih devojaka. Zbog toga je ove sezone bez profesionalnog angažmana, ali se bavi organizacijom “Beogradskog maratona” i već šestu godinu zaredom angažovan je i kao promoter i glavno zaštitno lice osiguravajuće kuće „Uniqa“.

Koliko živite u Milanu?
– Dosta dugo. Kada sam 1992. godine odlučio da napustim „Partizan“, sa mojom sadašnjom suprugom, sa kojom sam se tada zabavljao, došao sam u Milano gde sam nastavio karijeru u klubu “Olimpija Milano”. To je bio prvi inostrani grad u kome sam počeo da živim i odmah smo ga zavoleli. Kasnije smo se selili, ali i profesionalnu karijeru završio sam u pomenutom klubu, posle čega sam odlučio da ostanem ovde.

Doživljavate li taj italijanski grad kao svoj dom?
– Za mene i moju porodicu Milano je godinama dom. Povod da dođemo ovde je bio moj posao, ali smo tu izgradili život nevezano za moju profesiju. Sada živimo kao jedna obična porodica koja je koncentrisana pre svega na decu, da njima pružimo najbolje uslove za razvoj i normalan život. Meni i supruzi to je glavni cilj. Jednostavno, Tara i Tesa su prva i poslednja misao svakog dana.

Šta vam najviše prija u Milanu?
– Prija nam način života koji ovde vodimo, pre svega uslovi koje pruža za odrastanje dece, zbog čega smo odlučili da naš porodični život zasnujemo u Milanu. Volimo italijansku kulturu i hranu, imamo i mnogo prijatelja koje smo stekli. Taj grad je odlično pozicioniran u odnosu na bilo koji drugi deo Evrope, u blizini su Alpi i odlična skijališta, što nam je takođe jako bitno. I pored toga što sam se profesionalno bavio košarkom, skijanje je sport koji je, po mom mišljenju, najlepši i u kome najviše uživam. Od kada sam završio karijeru profesionalnog košarkaša, mogu da uživam u čarima skijanja, a vreme provedeno na planini uvek mi je dragoceno.

Da li vaše kćerke od početka školovanja pohađaju nastavu u Milanu i kakvi su đaci?
– One su od prvog razreda u školi u Milanu. Italijansko školstvo je veoma teško, a one postižu odlične rezultate. Za to zasluge najviše pripadaju mojoj supruzi jer vredno radi sa njima. Svakodnevno imaju mnogo domaćih zadataka, a nastavni kadar je vrlo zahtevan, međutim dobro su se snašle.

Jesu li od vas nasledile upornost?
– Po onome što su do sada pokazale, nadam se da jesu. Međutim, pristalica sam toga da čovek nikada ne sme da prestane sa učenjem. Ma koliko dobre rezultate da neko pokazuje u bilo kojoj oblasti, uvek postoji nešto novo, što može da nauči i u čemu može da se usavrši. Trudim se da to na njih prenesem. Obe imaju odlične ocene i nikada nisu imale probleme u školi. Neke odluke, kao što je odabir predmeta, donose same, ali se supruga i ja trudimo da ih naučimo da budu uporne i odgovorne.

Kakva su im interesovanja?
– Obe mnogo vole da uče strane jezike u čemu pokazuju odlične rezultate. Osim toga, Tesa godinama trenira gimnastiku, što joj dobro ide. Tara se takođe dugo bavila tim sportom, ali je ove godine odlučila da prestane i da počne da pohađa časove modernog plesa, što smo supruga i ja podržali. Kao i ja, obe vole skijanje, a obavezno prate i sve što se dešava u košarci.

Jeste li uticali na vaše devojčice da se bave sportom?
– Jesam, ali ne da im sport namećem kao profesionalno zanimanje. Ali, za svako dete važno je da se rekreativno bavi nekim sportom.

Ko je stroži roditelj, vi ili vaša supruga?
– Mislim da ni Seka ni ja nismo strogi prema našoj deci. Prošao je period kada smo ih učili osnovnim stvarima i kada je možda bilo potrebe da budemo strogi. Sada uživamo da provodimo vreme sa njima i trudimo se, naročito ja, da zbog posla nikad ne zapostavim decu. Pošto sam prošle godine radio u Trevizu kao trener, često sam odsustvovao od kuće, pa sam ove godine odlučio da odustanem od svih poslovnih ponuda koje bi podrazumevale život u drugom gradu. Tara i Tesa sada ulaze u pubertet i želim da im se posvetim. Čovek nekada mora da lične ambicije stavi po strani kako bi se posvetio onome što je najvrednije, a to su deca i porodica. Mislim da sam napravio dobar balans u čemu uživam.

Kakvi su vam poslovni planovi za narednu sezonu?
– U zavisnosti od ponude na tržištu, videću da li ću i koje poslove prihvatiti. Postoji jedan projekat za koji mislim da bi trebalo da se vežem kao trener i kako sada stvari stoje, verovatno ću prihvatiti taj posao. Međutim, nisam od onih koji po svaku cenu prihvataju poslove koji im se nude. Ne želim da svake sezone menjam klubove već mi je cilj da se vežem za jedan brend i da ta saradnja traje. To nije lako u košarci, ali čovek proba, pa ako uspe, onda je to odlično.

Planirate li da se u Italiji bavite samo poslom trenera?
– Imam privatne poslove koje radim, ali u sportu želim da radim samo kao trener.

Već šest godina zaštino ste lice osiguranja „Uniqa“, kako ste zapčeli saradnju?
– Pridobili su me zahvaljujući mom omiljenom sportu – skijanju. Pošto je reč o austrijskoj kompaniji u njihovoj zemlji, glavni promoter je skijaš Beni Rajh, sportista koga najviše cenim. Kada su me prvobitno zvali na pregovore, rekli su mi da je za našu zemlju, osim ajvara i kajmaka, najvažniji brend košarka, kao što je za Austriju skijanje. Bili su veoma šarmantni i simpatični, pa su me pridobili. U svakoj zemlji u kojoj posluje ta osiguravajuća kuća po jedan istaknuti sportista je promoter. Meni prija što su izabrali mene da predstavljam njihove vrednosti u Srbiji, odlično sarađujemo na obostrano zadovoljstvo.

Koji su glavni razlozi zbog kojih vam prija saradnja sa tom kompanijom?
– Pošto dolazim iz kolektivnog sporta, znam kolika je uloga svakog pojedinca u timu i koliko je bitno da svako da svoj maksimum. „Uniqa“ je kompanija koja ima izuzetno razvijenu službu koja rukovodi ljudskim resursima, pa je zahvaljujući tome na svakom radnom mestu osoba koja najbolje radi taj posao i na taj način su stvorili odličan tim. Trudim se da u svom delu posla pružim maksimum. U godinama saradnje naš odnos je prerastao u prijateljski, a posao obavljamo krajnje profesionalno.

Već devet godina na čelu ste upravnog odbora „Beogradskog maratona“. Šta vas je motivisalo da radite taj posao?
– To što imamo jednu od najlepših sportskih manifestacija koja svake godine šalje odličnu sliku Beograda i Srbije u svet. Organizacija događaja je vrlo zahtevan posao, a ja to sa timom saradnika radim od 2004. Izuzetno sam zadovoljan ljudima sa kojima sarađujem i mislim da je maraton manifestacija koja će u narednim godinama biti sve bolja. Ovog proleća i pored mnogo teškoća na koje smo nailazili tokom organizacije zbog loše ekonomske situacije, postigli smo odlične rezulate. Zbog toga sam jako ponosan na moje Beograđane. U narednom periodu trudićemo se da imamo što više učesnika na maratonu, to nam je glavni izazov i cilj jer želimo da sve više ljudi počne da vodi računa o sebi i svom zdravlju.

Pruža li vam se često prilika da dođete u Beograd sa porodicom?
– Pošto naše kćerke idu u školu, možemo da dolazimo samo kada su na raspustu jer ne smeju da zapostavljaju svoje obaveze. Tada uglavnom provodimo vreme sa porodicom mog i Sekinog brata i njihovom decom, kao i sa roditeljima. Kao i svi ljudi koji žive u inostranstvu, kada dođemo u svoju zemlju svaki dan nam je uživanje. Na Beograd uvek gledamo kao na našu kuću, kao što je to i Milano.

Intervju: Ivana Nikolić

Više o temama: