Frano Lasić: Živimo u teškim vremenima i nadamo se boljem

Glumac Frano Lasić često dolazi u Beograd, mada je poslednjih godina najviše angažovan u Hrvatskoj na snimanju telenovela. Kad je u srpskoj prestonici, uvek nađe vremena ne samo da se vidi sa prijateljima, već i da se posveti nekim od svojih ljubavi, kao što su jedrenje ili skijanje, za koje se uveliko sprema. Na početku razgovora za “Novosti” reče nam da će sa svojom decom najverovatnije i Novu godinu dočekati u nekom od poznatih skijaških centara.
Često posećujete Beograd?
– Tako je. Malo, malo, pa eto mene. Dolazim ovde da radim, da se vidim sa društvom, a bude uvek i lepih žurkica – priča Lasić za naš list.
Da li je, možda, neka nova ljubav razlog vašeg dolaska?
– Nije nova ljubav, ali zašto da ne?! Bilo bi lepo da se dogodi… Ovaj put sam najviše došao zbog snimanja jednog italijanskog filma u produkciji “Film 87”, koji govori o vremenu Crvenih brigada, Alda Mora… Igram sudiju.
I, kako sudite?
– Strogo, ali pravedno (smeh)! Uloga je mala, ali kad već volim da dođem u Beograd, onda gledam da spojim lepo s korisnim, da vidim svoje prijatelje koji žive ovde, a i da završim nešto poslovno.
Gde najviše boravite u poslednje vreme?
– U svoj Dubrovnik retko odem, mada su mi tamo majka i sestra. Čini mi se da sam najviše bio u Splitu, jer sam godinu dana snimao neku TV seriju. Suprugu mi je igrala Branka Pujić, zbog toga i ona mesecima nije bila u Beogradu. Interesantno je da njenog ljubavnika igra Dragan Gaga Jovanović, njen suprug. Našu ćerku u igra divna devojka Anja Alač, ćerka koleginice Vesne Čipčić.
Bez Beograđana ne možete ni u Splitu?
– Šta ću, tako je. Lepo smo se proveli na snimanju. Tokom leta sam obilazio ostrva u srednjem Jadranu, Hvar, Brač, Vis, Lastovo, od kraja aprila, pa sve do 1. septembra.
Krstarili ste?
– Da, ali brodom svog prijatelja. Najbolji je. Imao sam i ja brod, ali to je ogromna muka, obaveza i veliki troškovi. Imam sreću da su tu prijatelji koji imaju jedrilice, pa onda s njima često plovim. Malo lovimo ribice, malo sviramo gitaru, pijuckamo domaće vino i baš nam bude lepo.
A gde ste zimi, volite li skijanje?
– Kako da ne?! Skijam godinama. Uvek kažem sve u svoje vreme, zima bez snega mi je nezamisliva, a leti, ponavljam – more, društvo, jedrenje. Skijam od desete godine, i išao sam svuda, na Jahorinu, Kopaonik, Sloveniju, Sljeme iznad Zagreba, pa Austriju, Italiju…
Koja kola vozite?
– Ne vozim. Mene drugi voze – kolima, avionima, kamionima… Uvek, osim kad je motor u pitanju. To vozim isključivo ja, po šumama, brdima i dolinama. U suštini mnogo se bavim sportom, igram tenis, ronim, jedrim…
Kažete da niste često u Dubrovniku? Zašto?
– Ne mogu da stignem. Jurim posao, znate kakva je kriza, mora da se radi, a posla sve manje. Slobodnjak sam već 35 godina i ako ne jurite okolo, ne pojavljujete se gde treba, ništa od ponuda. To je velika borba. Da sam svojvremeno ostao u Americi, verovatno bi sve bilo drugačije.
Zašto niste?
– Vukla me kuća… To je tako. Ali ne kajem se. Mada da sam ostao tamo, danas sigurno ne bih morao ovoliko da jurcam. Živimo u teškim vremenima. Računi stižu svakog meseca, porodica traži svoje, i niko vas ne pita imate li posao. Vreme je ružno i tužno. Jedino nam ostaje da se nadamo da će biti bolje.

Izvor: Novosti

Više o temama: