Dragana Katić: Sinovi su podržali moju odluku da tužim njihovog oca

U karijeri dugoj više od tri decenije Dragana Katić napravila je samo jednu dužu pauzu, tokom trudnoće. Kada je kao novinar i voditelj „Radio-televizije Beograd“ prihvatila ponudu Saše Popovića da pređe u “Grand”, čvrsto je odlučila da sačuva reputaciju javne ličnosti koja pojavom i stavom propagira prave vrednosti. Rešena da živi svoje snove, hrabro se suprotstavljala društvenim normama, pa i onima koje su vladale u njenoj porodici. Prvo “ne” rekla je kada je kao studentkinja Filološkog fakulteta roditeljima saopštila da, umesto profesorke, želi da postane televizijsko lice. Drugi put to je učinila kada se razišla sa ocem svojih blizanaca Bobana i Bojana, koji nose njegovo prezime Živanović.

Iako je sa sinovima više puta pozirala za “Hello!”, poslednji put pre dve godine na proslavi njihovog punoletstva, sada je na to pristao samo Boban, budući arhitekta. Bojan, student druge godine žurnalistike, ljubazno se zahvalio, uveren da bi mu to kao budućem novinaru moglo naneti štetu.

Samosvesna, jaka i čvrsto rešena da bude srećna, pedesetdvogodišnja voditeljka emisije “Nikad nije kasno” krajnje iskreno govori o uzbudljivoj svakodnevici sa dva studenta, otkriva kako im je objasnila odluku da tuži njihovog oca i priznaje da ju je ljubav sa mlađim partnerom kompletno regenerisala.

Kako je biti roditelj dvadesetogodišnjaka?

– Nisam ni sanjala da će biti ovako zanimljivo. S jedne strane, uslovno rečeno, za nijansu sam oslobođena roditeljskih briga, jer su Boban i Bojan slobodniji u donošenju odluka. Od prvog trenutka u njihovom vaspitavanju insistirala sam na tome da postanu samostalni u kreiranju mišljenja. Smatram da je to temelj za sve što radimo. Ponosna sam što imam dva mlada bića koja su me obrazovanjem i razmišljanjem prevazišla u mnogim oblastima.

Kakve su njihove ambicije?

– Boban studira arhitekturu. Bila je to njegova velika želja i tu se u potpunosti pronašao. Obožava umetnost i dizajn i prati sve što se dešava u toj oblasti. Bojan je na Fakultetu političkih nauka. Upisao je novinarstvo, ali još nije siguran u krajnji profesionalni izbor. Razmišlja o međunarodnom smeru, jer ima ambicije da se bavi politikologijom. Ako, ipak, odluči da bude novinar, nipošto ne želi da mu ja u tome na bilo koji način pomognem. To je i glavni razlog zbog kojeg nije želeo da se slika sa nama. Pokušavam da mu objasnim da nema ništa loše u tome da mu neka moja poznanstva otvore vrata i da je u svakom slučaju on taj koji mora da se dokaže.

Sudeći po izboru profesije, Bojan vam je sličniji po karakteru.

– Apsolutno. Nas dvoje smo gotovo identični. Nasledio je mnogo mojih osobina, čini mi se kao da je moj DNK preslikan na njega. Ima iste reakcije kao ja u njegovim godinama i potpuno prepoznajem svoj senzibilitet. Boban je drugačiji, on je praktičar. Za sve traži logično, naučno utemeljeno objašnjenje. Ne priznaje moje psihološke teorije i silva-metode, kao ni uverenje da pozitivnom energijom i mislima u život možemo da privučemo određene stvari. Nije siguran da je to moguće, ali poštuje moj stav. Često mi kaže: “Ako tebe to ‘radi’ i čini srećnom, meni je okej”.

Živite pod istim krovom. Koja pravila vladaju u kući?

– Dogovor kuću gradi. To je naše osnovno pravilo, za sve. Njih dvojica imaju mnogo prijatelja i često neko prespava kod nas. Sve su to dobra deca i zaista volim kada se okupljaju. Kada otputujem, imaju slobodu da prave druženja, ali granice se znaju. Suština je u tome da mi nismo konvencionalna porodica u kojoj žive mama, tata i deca. Sloboda je osnovni princip našeg suživota, ali i apsolutna iskrenost. Ne tražimo dozvolu da radimo ono što želimo, već obavestimo jedni druge o planovima, što odlično funkcioniše. Srećna sam i ponosna na naš odnos, to je najveća medalja koju sam ikada dobila.

Kakav je život sa dvojicom muškaraca?

– Uvek sam znala da ću imati mušku decu. Kako, ne znam. Znala sam i da ću, ako posle njih budem ponovo rađala, opet dobiti muško dete. Imam utisak da sam se vrlo dobro snašla baš zato što su muškarci. Ne umem da objasnim, ali to jednostavno osećam.

Da li je vaš odnos sa sinovima u međuvremenu postao prijateljski?

– Ne, ja sam njima pre svega roditelj. Možemo o svemu da pričamo, ali ne možemo da budemo drugovi. Prijateljstvo se gradi sa nekim drugim ljudima. Oduvek sam insistirala na tome da budemo otvoreni, oni u potpunosti znaju moj život, kao i ja njihov, izuzetno smo vezani, ali svako živi svoj život. To je suština mog roditeljstva.

Koliko vremena provodite zajedno?

– U ovom periodu, kada su često na fakultetu, a ja imam posla preko glave, retko se viđamo. Kada posle snimanja dođem kući, oni već spavaju, nekad su u obavezama ili sa društvom. Ujutru rano odu, dok ja još ne ustanem, tako da se često mimoilazimo, ali smo sve vreme u kontaktu. Moj veliki uspeh kao roditelja je to što obojica svaki događaj i danas dele sa mnom. Šta god da im se desi, bilo da je u vezi sa fakultetom ili druženjima, odmah saznam od njih. Uvek sam znala gde su, baš kao što su i oni znali gde sam ja. Nikada, ali doslovno nikada, nisam pomislila da ih proverim.

Da li su ljubavne teme sastavni deo vaših razgovora?

– Apsolutno. Za nas ne postoje tabu teme. Upoznata sam sa svim što se na tom polju dešava, uvek znam kada im se neko sviđa. Do sada nije bilo upoznavanja, ali kažu mi da ću biti obaveštena kada za to dođe vreme. Inače, odnos muškaraca i žena često je predmet naših razgovora. Bojan se naročito time bavi, čak je i njegova tema za maturski rad bila vezana za rodnu ravnopravnost. Verovatno je našao utemeljenje u našoj porodici, gledajući koliko je i šta sve žena sposobna sama da uradi u trenutku kada, faktički, sama odgaja decu.

Da li je to doprinelo odluci da podnesete tužbu protiv njihovog oca za neisplaćene alimentacije?

– Kada sam donela odluku da to učinim, nas troje smo seli i obavili krajnje otvoren razgovor. Objasnila sam im da sam, kao roditelj, odlučila da preko suda dođem do svojih prava. Rekla sam im da mogu da budu uz mene ili ne, ali samo istinom, i da tužba jeste moja, ali da će i oni u jednom trenutku morati da se pojave kao svedoci i, pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću, daju izjave i stave potpis na ono što su rekli. Traženje prava na ono što im pripada ne menja činjenice, pre svega da je to njihov otac, da je deo njihovog života i da to ne znači da će prekinuti kontakt sa njim, niti ga promeniti. Nose njegovo prezime i treba da ga prihvate onakvog kakav jeste.

Sinovi su odlučili da vas podrže, kao i dobar deo javnosti.

– Smatram da svaka javna ličnost ima i javnu odgovornost. Nije naš život samo ono što pokazujemo na sceni, imamo i mi naše borbe. Odlučila sam da progovorim o svojoj odluci kako bih ličnim primerom pokazala da svako ima pravo da se izbori za ono što mu pripada. Možda će moja odluka nekome biti podrška, možda će nekoj ženi pomoći da se i sama odluči na isti korak. Mnogo žena me je preko društvenih mreža pitalo kako sam se odlučila na to, a ako sam makar jednoj od njih pomogla da krenu u proces, smatram da je moja misija uspela.

U kojoj fazi je proces trenutno?

– Deci sam još tada rekla da to neće biti ni laka ni kratka borba, ali njima je neshvatljivo zašto proces dugo traje. Ovo je za njih velika lekcija da, ako ulaze u borbu, moraju i da istraju. Kakav god rezultat bio, imaće životno iskustvo koje će ih naučiti da zakonskim putem mogu da dokažu svoja prava i da postoje stručni ljudi koji vas kroz taj proces vode. Pitanje je koliko želiš da istraješ u tome, a oni su odlučni. Naravno, svi znamo da pravo nije uvek jednako pravda, ali bože moj. Moraju da nauče šta je zakon i kako funkcioniše.

Jesu li Boban i Bojan u kontaktu sa ocem?

– Naravno, uvek su bili, i biće i ubuduće. Tužba ne znači prekid njihovog odnosa. Njihova veza je nepromenjiva. To što on i ja nismo imali zajednički pogled na odrastanje naše dece sasvim je druga priča. Rekla sam im da, dokle god ih ne uvredi ili povredi, nema razloga da ne budu u kontaktu. To je, na kraju, i njihova dužnost i obaveza. Bez obzira na sve, da mu se sutra nešto dogodi, Boban i Bojan bi trebalo da budu prvi koji će mu se naći i biti uz njega.

Da li ste vi u kontaktu sa njihovim ocem?

– Onoliko koliko je potrebno zbog sinova. Samo toliko.

Jeste li, posle emotivnog neuspeha, dozvoljavali sebi da ponovo volite?

– Svako je kovač svoje sudbine. Vi ste ti koji treba da odlučite šta želite u svom životu, jedinom koji imate. Moja majka bila je pod stegama vaspitanja i društvenih normi koje su vladale u to vreme i smatrala je da je onog trenutka kada uđeš u brak i dobiješ decu tvoj lični život, posebno emotivni, završen. Moje mišljenje je suprotno. Ne zato što nisam živela u braku i odgajala decu sa njihovim ocem, već zato što čvrsto stojim pri stavu da treba da ideš za svojim željama. Da njih možeš da ostvaruješ samo kada veruješ u sebe. Ma koliko to sad zvučalo stereotipno, možeš da ostvaruješ želje u bilo kom periodu života, samo ako želiš. Ja sam se u životu borila za sve svoje snove, i profesionalne i intimne.

Imate li podršku sinova za pronalaženje emotivne sreće?

– Apsolutno. Boban i Bojan znaju svaki moj uspon i pad, svaku dilemu i odluku. Znaju svaku situaciju vezanu za moj emotivni život, koja se dešava ili je u povoju. Mi zaista sve delimo.

Jesu li trenutno aktuelne te teme?

– Da, uživam u ljubavi i ličnoj regeneraciji.

Koje su prednosti ljubavi u zrelim godinama?

– To što vas i što vi onog drugog prihvatate onakvog kakav jeste. Prilagodiš se nekome do koga ti je stalo i ne pokušavaš da ga menjaš, jer je to nemoguće. Kada si mlad, nisi svestan trenutka, stalno si u očekivanjima i pravljenju planova, a u ovim godinama svestan si da imaš ovo vreme sada koje provodiš sa nekim i ne razmišljaš o onome što dolazi sutra. To su fragmenti koje slažeš, koje živiš i u njima uživaš. Psihologija života se potpuno obrće. Sada ljubav čini pre svega razgovor, mnogo razgovora, ali strast još postoji. Greši svako ko misli da se ona gubi u ovom životnom dobu. Samo je vizura izmenjena, pristup je drugačiji.

Da li ljubav zna za godine?

– Ne zna. U to sam se definitivno uverila. Kada vidiš i osetiš tu snažnu, iskrenu emociju, zaboraviš na vremenske odrednice i na brojanje. Jave se neki mladalački, lepi osećaji, leptirići, aždajice, vrapci, ajkulice, šta god da je to što te obuzme, i apsolutno zaboravljaš na sve. Ona se, naravno, drugačije doživljava u ovim godinama nego u dvadesetim ili tridesetim, ali verujte da može da ima segmente tih godina i u osećaju, i ponašanju, i razmišljanju. Može da bude detinjasta i nesvojstvena podacima u ličnoj karti i iskustvu. Svaka ljubav izgleda kao da se dešava prvi put, zato je i ne treba porediti sa prethodnim. Svaka je sjajno otkriće sa novim elementima koji su nas privukli. Mislim da za ljubav nikad nije kasno, samo je pitanje da li si spreman da se za nju otvoriš i prihvatiš da je živiš. Onog trenutka kada sam se otvorila za ljubav meni je ona došla.

Deana ĐukićLuka Šarac

Više o temama: