Aleksandar Radojičić : Ljudima dajem više prilika pre nego što donesem konačnu procenu

Na korak da zaokruži treću deceniju života, glumac Aleksandar Radojičić dosadašnji privatni i profesionalni put sagledava kroz prizmu uspeha i poraza. Poučen različitim iskustvima, odlučan je da se u predstojećoj etapi otisne u nove izazove, uveren da je pravo vreme za hrabre poteze. Da je dorastao smelijim ulogama pokazuje i novim filmom “Patuljci sa naslovnih strana”, u kojem glumi pevača homoseksualne orijentacije. U društvu koje još uvek samo deklarativno prihvata različitosti, ovakva odluka umetnika stavlja na klackalicu javne kritike. Međutim, pošto je na sopstvenoj koži iskusio kako je to kada si žrtva predrasuda, pažljivije donosi zaključke o drugima, svestan težine ljudske osude.

Sužavajući s vremenom krug ljudi čije mišljenje uvažava, danas uživa u luksuzu da bude okružen onima uz koje postaje bolji čovek, glumac i pre svega otac. Priznaje da uz podršku porodice i prijatelja, kao i devojke, manekenke Cece Živojinović, lakše podnosi razočaranja i intenzivnije uživa u pobedama. Ćerka Aja motiv je da u svemu što radi pruži maksimum, svestan da će jednog dana i ona ocenjivati njegove postupke. Trudeći se da greške svede na minimum, vodi se izrekom “triput meri, jednom seci”, a u intervjuu za “Hello!” između ostalog otkriva zbog čega ponekad svesno poželi da napravi grešku.

Pozorišnu sezonu otvorili ste novom predstavom “Pošteni provalnik”. Jeste li imali tremu pred izlazak na scenu?

– Što sam stariji, trema je sve manja, što je donekle i logično. S druge strane, kriterijumi su mi sve veći, sve se teže zadovoljavam onim što uradim, uvek tražim više od sebe, što unosi neki nemir, koji nastojim da pretvorim u pozitivan naboj. Naučili su me da je publika ta koja donosi sud i ukoliko mi čestitaju, ni u kom slučaju ne smem da im objašnjavam šta je moglo bolje.

Pada li vam teže da osluškujete reakciju publike na pozorišnoj ili filmskoj premijeri?

– Apsolutno na filmskoj. Zbog toga najčešće ne gledam projekciju, već dođem pred kraj da se poklonim sa kolegama. Nemam preteranu želju da gledam sebe, još nisam došao do stadijuma da objektivno sagledavam i analiziram sopstveni učinak. Možda nikada i ne dođem. Uglavnom sebi nalazim gomilu zamerki i nikad mi rezultat nije onakav kako sam zamišljao i kako sam se osećao tokom snimanja. Veoma sam samokritičan i prilično napet kada sam u ulozi publike. Više volim da sam s one strane kamere ili na sceni.

Naredni susret sa bioskopskom publikom očekuje vas na premijeri filma “Patuljci sa naslovnih strana”, u kojem tumačite lik homoseksualca. Da li ste bili u nedoumici da li da prihvatite takvu ulogu?

– Film govori o ljudima koji bi učinili sve da se nađu na naslovnoj strani, što je, nažalost, realnost u kojoj živimo. Kult rijalitija uzeo je maha, a sveopšte ogoljavanje privatnosti i intime postalo je uobičajeno. Glumim pevača, koji je homoseksualac, i koji se na sve načine trudi da opstane i ostane na naslovnim stranama. U filmu nema eksplicitnog sadržaja, jer njegovo seksualno opredeljenje nije glavna tema, već samo okolnost, tako da to nije bio razlog da budem u dilemi. Svestan sam u kakvom društvu živimo, ali ne mislim da je hrabrost raditi svoj posao. Glumci ne mogu da zadovolje svakog gledaoca i ne bi trebalo da se trude da to učine.

Do kojih granica biste išli kada je reč o dobroj ulozi?

– Naravno da postoje granice, ali to nema veze sa seksualnim opredeljenjem lika koji bi trebalo da tumačim ili nekom drugom okolnošću. Jedini kriterijum je kvalitet priče i da li je ono što se radi sa ukusom ili ne.

Jeste li skloni predrasudama?

– S obzirom na to da me je život mnogo puta demantovao, sve sam manje sklon predrasudama kojima se većina vodi. Mnogo puta uverio sam se da grešim u nekim stavovima, tako da ljudima dajem i drugu, i treću, pa i četvrtu šansu pre nego što donesem konačnu procenu. Za to imam razlog više, jer znam da ljudi često o meni imaju predrasude.

Kako se nosite sa predrasudama o vama?

– Kada sam se slikao bez majice za naslovnu stranu jednog magazina, suočio sam se sa različitim komentarima i na sopstvenoj koži osetio kako je to kada si žrtva predrasuda. Tada se lekcija najbolje nauči. Nije mi bilo lako, ali sada već imam određene godine i životno iskustvo, pa nemam potrebu da ubeđujem ljude u suprotno od onoga što misle. Živim svoj život, gledam svoja posla i trudim se da radim najbolje što mogu. Komentara će uvek biti, i pozitivnih, i negativnih, samim tim i predrasuda, ali pomirio sam se sa tim da na to ne može da se utiče, pa me takve stvari sve manje dotiču.

Pomenuli ste sveopštu rijaliti-atmosferu u društvu. Postoje li uslovi pod kojima biste prihvatili učešće u takvom programu?

– Ne volim da koristim reč “nikada”, ali mislim da se ja u tim okolnostima ne bih snašao. Nema potrebe da me ljudi gledaju u određenim situacijama i nema tih para za koje bih to dozvolio. Ne ulazim u razloge zašto neko to radi, ali mislim da smo svi mi koji pristajemo da učestvuju u tome, na bilo koji način, podjednako krivi što je to toliko uzelo maha.

Otac ste trogodišnje devojčice. Strepite li za Ajino odrastanje u današnjem društvu?

– Strepim, kao svaki roditlj kojem je stalo do svog deteta. Plaše me problemi sa kojima se društvo nosi u ovom trenutku, ali istovremeno sam svestan da su i naši roditelji strahovali devedesetih, kada je odrastala moja generacija. Svako vreme nosi svoje brige. Toga će uvek biti, baš kao i lepih stvari. Moj instrument za borbu protiv lošeg je da Aji dam da bira i ukazujem na ono dobro. Ne samo da joj govorim šta ne sme i šta ne valja već da joj na jedan loš sadržaj ponudim deset dobrih. Važno je da uvidi da postoji izbor.

Kada bi vam jednoga dana ćerka saopštila da želi da bude glumica, šta biste joj rekli?

– Mislim da će, dok ne odraste i sama bude mogla da donosi takve odluke, uz mene videti i dobre i loše strane tog posla. Moja je dužnost da joj ukažem na sve aspekte, jer mora da zna kakav je život glumca u Srbiji, i da to nije nimalo jednostavno. Ako i pored toga bude sigurna u svoju odluku, neće mi preostati ništa drugo nego da je podržim.

Zbog, kako kažete, nimalo jednostavnog života koji glumci u Srbiji vode, mnoge vaše kolege otisnule su se put inostranstva, gde pokušavaju da ostvare profesionalne snove. Imate li slične aspiracije?

– Iskreno, sve manje imam vremena za maštanje na tu temu. Mnogo je obaveza, brojni su izazovi i problemi sa kojima se susrećem, tako da mi ne preostaje ništa drugo do da živim u realnosit i od svog posla tu gde jesam. Naravno, uvek postoji šansa da se tako nešto dogodi, da dobijete priliku u nekoj drugačijoj priči. Trenutno sa Milošem Bikovićem snimam rusko-srpski film, pa postoji mogućnost da me neko zapazi i ponudi saradnju, ali na to ne mogu da utičem. Na meni je da se trudim, da učim ruski i da, ukoliko se otvori mogućnost za nešto više, budem spreman da pokušam. Ali ne želim da spakujem kofere, zaputim se tamo negde i kažem: “Dobar dan, ja sam došao”. Imam dovoljno godina i realizovanih projekata u svojoj zemlji da bih tek tako otišao negde da radim neki drugi posao i čekam svoju šansu. Nemam ništa protiv ljudi koji to učine, ali ja imam dete, zaposlen sam u pozorištu i za takvu odluku bila bi potrebna veća šansa od odlaska na kasting.

Jeste li skloni rizikovanju ili dobro razmislite pre nego što donesete odluku?

– Iako znam da je nekada bolje rizikovati i slediti prvi instinkt, više sam tip “triput meri, jednom seci”, mada ni tada niko ne garantuje da je merenje ispravno. Uvideo sam da što duže razmišljaš lakše odustaješ. Uvek nađeš razlog za “ne” umesto za “da”.

Kako se nosite sa razočaranjima i neuspesima?

– Neuspehe pripisujem isključivo sebi. Bude mi krivo ako se neko razočara u mene, zbog čega se stalno preispitujem da li neko drugi ispašta zbog moje odluke. Važno mi je da se to ne desi. Ako se ipak dogodi, porodica i prijatelji pomažu mi da kroz to prođem što bezbolnije.

A devojka?

– I ona, naravno.

Koliko je to što se i vaša lepša polovina bavi javnim poslom prednost za vaš odnos?

– Svakako da jeste. Neke stvari ne moram da joj objašnjavam. Ali naš odnos pripada onom delu moje privatnosti koji ne želim da stavljam u prvi plan. Iako sam svestan da to ljude takođe interesuje, ne želim da to “serviram”.

 

Za nekoliko dana proslavićete trideseti rođendan. Sa kakvom emocijom dočekujete taj dan?

– Više se radujem Ajinom rođendanu, koji je 26. novembra, nego svom. Još ne znam kako ću ga proslaviti, videćemo kako će me poneti atmosfera.

Ulazite u novu deceniju života. Osećate li da je vreme za neke drastične životne odluke?

– Svestan sam da su promene neminovne. Iako ih ne vezujem posebno za taj okrugli broj, mislim da je izlazak iz dvadesetih i ulazak u tridesete vreme za promene. Ne znam da li je generalno tako, ali rekao bih da se čovek dodatno uozbilji za neke stvari i da je spreman da krene da stvara, a ne samo da učestvuje u tuđem stvaralaštvu.

Šta ćete sebi “pokloniti” tog dana?

– Već jesam, upravo tu odlučnost i motivaciju da se pokrenem.

 

Deana ĐukićLuka Šarac/Instagram/Aleksandar Radojicic

Više o temama: