Stefan Milenković – sin Nikola prvi put predstavljen javnosti!
Ako je suditi po njegovom, i dalje dečačkom, licu, teško je poverovati da Stefan Milenković ima 43 godine, a podatak da su prošle četiri decenije otkako je prvi put izašao pred publiku sa violinom u ruci zvuči gotovo nerealno.
‒ Imao sam dve ideje: ili da napravim veliku turneju u znaku tog jubileja ili da se pravim blesav i sve ignorišem. Odlučio sam se za drugu opciju ‒ kaže u šali naš maestro, čija svetska slava traje koliko i karijera. Godina u kojoj je zaokružio značajnu fazu života krunisana je na najlepši mogući način, rođenjem sina Nikole. Sa suprugom Goricom i šestomesečnim dečakom nedavno je doputovao iz Amerike. Ovih dana su na relaciji Beograd‒Banjaluka, kako bi Nikola uživo upoznao drage ljude koje je doskoro viđao isključivo preko video poziva. Budući da su zbog korone koncerti odloženi, a nastava na Univerzitetu „Ilinois“, gde je profesor, prebačena na onlajn program, Stefan će i sam imati vremena za predah.
‒ U iščekivanju sina ja sam, još pre korone, “razredio” raspored. Istina, nisam planirao da ga baš ovoliko razredim. (smeh) Plan je bio da u prvo vreme Goričina majka bude sa nama, ali zbog epidemiološke situacije niko od članova porodice nije mogao da nam dođe. Bili smo prepušteni sebi. Pripremni časovi odgajanja bebe na koje je trebalo da idemo su otkazani, a nismo mogli da unajmimo nekoga da nam pomogne. Preostalo nam je samo da učimo sa „Jutjuba“ ‒ otkrio nam je Stefan u intervjuu za „HELLO!“, koji je ujedno prvo zvanično predstavljanje malog Nikole Milenkovića.
Pročiajte: Stefan Milenković – Sina Nikolu bez straha kupam i povijam
Ranijih godina bili ste i po dvesta dana na putu. Ove?
‒ Sada sam dvesta dana kod kuće, i to sa bebom. (smeh) Poslednji nastup imao sam krajem februara, u Italiji. Od tada sam otkazao pedesetak koncerata. Imajući u vidu da obeležavam četrdeset godina od prvog izlaska na scenu, 2020. sam drugačije zamišljao.
Da se bavite nekom drugom profesijom, bili biste penzioner i uživali na pecanju.
‒ Ili bih boćao na Novom Beogradu. (smeh)
Najbolje od svega je što, imajući u vidu vaše godište, slobodno možete da kažete „mojih prvih četrdeset“.
‒ Dvoumio sam se da li i na koji način da ih obeležim, ali sam odustao od te ideje. Napraviću veliki parti kad budem obeležavao pedeset godina. Pola veka zvuči respektabilno. (smeh)
Pročitajte: Stefan Milenković postao otac – Sin je stalno gladan!
Koliko je naš najpoznatiji violinista vešt u menjanju pelena?
‒ To nije nuklearna fizika, da se ne lažemo. S druge strane, nije ni jednostavno, jer „meta“ nije fiksna. Jedini način da se ta veština savlada jeste svakodnevna vežba. Rekao bih da sam se izveštio. (smeh)
Kako biste opisali prve dane roditeljstva? Da li je teže ili lakše nego što ste očekivali?
‒ Koliko god čovek mislio da je spreman, uvek treba da ostavi bar deset posto za faktor iznenađenja. Novije teorije pokazuju da se bebe rađaju tri meseca pre nego što su spremne za ovaj svet, ali zbog veličine mozga, to jest glave, moraju da izađu ranije. I zaista je tako. Fascinantno je posmatrati kako se klica pretvara u život. Brinući o bespomoćnom ljudskom biću, čovek mnogo nauči o sebi. Strašni su prvi meseci dok beba ne uspostavi ritam.
Ukratko, ne spava beba, ne spavate ni vi?
‒ Da ponovim, bilo je strašno. (smeh) Imali smo razne sisteme, dežurali smo po smenama, ali ništa nije upalilo. Oboje smo neispavani obeležili prvih nekoliko meseci od Nikolinog rođenja.
Verujem da će oni koji pročitaju ovaj intervju imati istu asocijaciju: „Blago Nikoli, ima tatu koji može da ga uspavljuje uz divnu muziku“.
‒ E, za to tek imam priču. Moram priznati da sam donedavno bio prilično obeshrabren, da ne kažem očajan, jer Nikola nije mogao da smisli zvuk violine. Čim čuje dva tona, brizne u plač. Gudače, generalno, nije podnosio. Truba i klavir mogu. Tehno, rok, pop, sve je u redu. Ali jedan zvuk violine, i već počinje da pravi grimasu koja dovoljno govori. Sklanjao sam se od njega da bih mogao da vežbam. Mislio sam se „zar nije ironično da je moje dete alergično na violinu“. Oko petog meseca je nešto „kliknulo“ i sada je situacija već mnogo bolja.
Pročitajte:Stefan Milenković – U kući je zabranjeno da bilo ko drugi kuva jutarnju kafu osim mene
Kako biste nam opisali sina koji ima šest i po meseci?
‒ Nasmejan je veći deo dana. Voli da se igra i zafrkava sa nama. Ne žali se, osim ako je gladan ili mu se spava. Vesela je beba, a naš cilj na duže staze je da izraste u nasmejanog čoveka.
Ako je suditi po fotografijama, reklo bi se da Nikola liči na vas.
‒ Kažu mi, verovatno jeste tako. Ne znam zašto, ali kad ga gledam ispred sebe, ne mogu da kažem da je moja „kopija“, vidim i Goričine crte lica. Najbolje bi bilo reći da je mamin i tatin “hibrid”. On izgleda kao on.
Da li ćete, u novoj životnoj ulozi, zaboraviti na neke strasti kao što je, recimo, padobranstvo?
‒ Naprotiv, sad imam još veću želju. Jedva čekam. (smeh) Svestan sam da, gledano sa strane, to deluje kao nepotreban rizik, možda čak neodgovornost. Ali, treba znati da padobranstvo nije skakanje na sreću, tako niko ne bi preživeo. Statistički gledano, manje je rizično nego vožnja automobila, a to svakodnevno praktikujemo.
Trenutno ste u Banjaluci, kod Goričine porodice. Kako je prošao prvi Nikolin let avionom?
‒ Dolazak u Evropu je, zapravo, bio drugi let. Kada je imao tri meseca, otišli smo kod prijatelja u Jutu, da se malo sklonimo od korone. Inače, sjajan je putnik. Sve mu je bilo fascinantno, radoznalo je gledao oko sebe. Doduše, trebalo mu je nekoliko dana da se navikne na vremensku razliku od sedam sati.,,
Nastavak intervjua sa Stefanom Milenkovićem pronađite u novom broju magazina “HELLO!”, koji je u prodaji od 20. novembra!
