Valentina Mileusnić, supruga uglednog doktora Milana Mileusnića, koji je preminuo posle borbe sa virusom korona, deli sa nama sećanja na srećan život sa vrsnim stručnjakom i otkriva koje planove želi da ostvari u njegovu čast
Kada se 2. jula pronela vest da je preminuo doktor Milan Mileusnić, čuveni specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije, društvene mreže preplavile su dirljive reči njegovih pacijenata. Mnogi od njih, koji su mu u međuvremenu postali prijatelji, pitali su se kako je to moguće. No, kada je o virusu korona reč, izvesno je samo da nema nikakvih pravila. Da je Milan bio podjednako dobar lekar i čovek istakao je i Žarko Jokanović, opraštajući se od prijatelja: “Na hiljade je izlečio, ne zna se broj koliko njih i besplatno, u bilo koje doba dana i noći. Imao je dušu širu od kosmosa.” Njegova supruga, doktorka Valentina Mileusnić, specijalista neurologije i zamenica direktora bolnice “Sveti Sava”, podelila je sa nama deo sećanja na život sa izuzetnim čovekom i vrsnim stručnjakom čiji je prerani odlazak nenadoknadiv.
View this post on Instagram
Šta vam daje snagu za ovaj, ali i mnoge druge razgovore, koji se odnose na vašeg supruga i njegovu nedavnu smrti?
‒ Smrt je prejaka reč, koja u svojoj formi ima sadržaj konačnosti, pa je kao takvu ne prihvatam u odnosu na ljudski rod. Snaga i energija su činile Milanov karakter, a ja energiju crpem iz svega što je on bio i jeste, iz svega što je realizovao i planirao i u šta je verovao, iz ljubavi i odnosa koji nas je vezivao, iz njegovog osmeha, njegovih životnih stavova, kao i iz podrške prijatelja, rodbine, saradnika, pacijenata. Snagu, s druge strane, crpem gledajući našu ćerku Danicu.
Valentina Mileusnić o borbi sa korona virusom
I sami ste preboleli koronu, zajedno sa ćerkom. Jeste li svi bili bolesni u isto vreme?
‒ Početak se razlikovao u nekoliko dana, a prvi se razboleo Milan. Koliko je ovaj virus poseban govori i činjenica da smo ćerka i ja imale vrlo blage simptome, pa smo bile na vitaminskoj supstituciji i u samoizolaciji.
Da li ste u trenutku kad je doktor otišao u bolnicu verovali da će se brzo vratiti ili vas je racionalnost, bez koje je nemoguće biti neurolog, terala da se zabrinete?
‒ Radim sa pacijentima u teškim akutnim stanjima bolesti, a tada je pravovremena reakcija medicinskog tima najvažnija. Od početka sam znala da smo suočeni sa nepredvidivom, nepoznatom i agresivnom bolešću. Kao žena mislila sam da će sve biti u redu, a kao lekaru bilo mi je jasno da su svaki dan i svaki sat neizvesni. Svaki parametar na respiratoru koji bi se promenio za mene je značio nadu, čak i kad se to, kod nekog drugog, ne bi smatralo poboljšanjem. Međutim, bolest je imala progresiju, pa je kasnije zahvatila i ostale organe.
Pročitajte: Hello! 640
Da li je vaša ćerka znala koliko je situacija ozbiljna?
‒ Danica je sve vreme od mene slušala da je tata loše, a to sam radila svesna činjenice da se borimo sa nepoznatim. Morala sam da napravim uvertiru za ono što je pretilo da će se dogoditi, a ni tata je nikad nije lagao, već je iskreno delio sve što se dešavalo u našem životu. Ona je smatrala da sam tom rečju negativno uticala, te da nisam slala dovoljno energije za njegovo ozdravljenje. Kad je došao taj trenutak, sa nama su bili njoj veoma bliski i značajni ljudi. Bilo je teško. Milan ju je spremio na to, podelili su nekoliko reči na tu temu. Ona sada ima svoj cilj. Ja kao majka ipak mislim da trinaestogodišnje dete ovo još nije prihvatilo.
Znači li to da je doktor dugo mogao da komunicira sa vama i Danicom?
‒ To smo činili prvih sedam dana, ali bolest je napredovala, pa je prebačen na intenzivnu negu. Odatle je komunikacija bila moguća samo porukama koje su mi prenosile kolege, a poslednje dve nedelje bio je na respiratoru i u veštačkoj komi.
Imali smo priliku da vidimo dirljive oproštajne poruke pacijenata, prijatelja, saradnika. Kako je vama bilo dok ste čitali sve te reči?
‒ Nisam još stigla da pročitam sve poruke, ali ono što sam videla govori isključivo o njemu i o tome koliko je znao da pruži drugima, da zagrli, da voli, da poštuje. Nedovoljno je reći da sam zahvalna za ono što su pružili meni i Danici. Nisam imala probleme sa fizičkim oporavkom od korone, ali “oporaviti” se od poruka koje sadrže životnu energiju, koju ljudi žele da vam daju – teško je. Jasno je da je privilegija biti Milanova žena i sastavni deo njegovog bića.
O čemu ovih dana najviše razmišljate?
‒ Razmišljam o koroni, o tome koliko ne znamo, a i koliko se trudimo da je zaustavimo. Razmišljam o kolegama, o njihovoj borbi, upornosti i izdržljivosti. Nemoguće je biti lekar i baviti se nečim što predstavlja jednu od čestih komplikacija ove bolesti, a ne misliti prvo o tome. U trenucima kada sam sama sa mislima, razmišljam o jakni kojom me je prvi put ogrnuo, o prvom plesu, studentskim danima, letovanjima, praznicima, nedeljnim jutrima, o venčanju, rođenju Danice, najlepšim buketima cveća, poklonima za koje sam se ljutila što ih donosi... Razmišljam o njegovom osmehu, rukama, o glasu koji me prati. Moram da priznam ‒ ja sam jedna obična žena neobičnog čoveka. Utehe nema. Moram da se naviknem da živim sa tim i da Danicu dovedem do cilja, da sačuvam ime i struku, da entitet takve fizikalne medicine i rehabilitacije koju je on gajio opstane.
Doktor je 2004. godine doživeo tešku saobraćajnu nesreću. Kakav je imao pogled na život i smrt posle te borbe?
‒ Ni tokom višemesečne rehabilitacije, a ni kasnije, za vreme kompletnog oporavka, ni na trenutak nije pomislio da lečenje neće biti uspešno. Nikada nije pričao o smrti, pa ni kada je gubio najbliže. Daleko od toga da ju je ignorisao ili da joj je prkosio, ali ona za njega nije bila sastavni deo postojanja. Slavio je život svakog jutra, dana i večeri. Uživao je u svim blagodetima porodičnog života, neverovatno je koliko je stvari za kratko vreme preneo na naše dete, voleo je ljude, prijatelje, kontakt sa pacijentima, bio je totalni fanatik svoje struke. Imao je široko medicinsko znanje, koje je prevazilazilo granice njegove specijalnosti. Voleo je medicinske novitete, a one iz oblasti kojom se bavio nastojao je da donese na naše prostore. Porodica, prijatelji i posao bili su njegovi životni postulati.
Da je bilo sreće, ove godine biste slavili tri decenije ljubavi, a sreli ste se kada ste oboje bili na prvoj godini fakulteta. Žalite li za nečim što ste planirali da uradite zajedno, a nažalost niste stigli, i da li ste imali planove koje sada želite da ostvarite u njegovu čast?
‒ Doktor je bio srećan čovek i činio je ljude srećnim. Znao je da leči somatski bol i dušu. Žalim zbog dve stvari. Prva je što nije operisao kuk posle nesreće i tako sebi olakšao život, ali to je bio njegov izbor. Žalim i što se nismo venčali u crkvi. Trebalo je da nam Milica Milša i Žarko Jokanovć budu kumovi, ali oni su u našem životu više od kumova. Toliko toga je započeo, a među uspešnijim projektima je i klinika „SMA“, za koju s ponosom mogu da kažem da je vodeća na Balkanu. Ja nastavljam njegovim putem. Klinika, koja poslednjih deset godina beleži odlične rezultate, nastaviće da radi u njegovu čast. Pored toga osnovaćemo fondaciju sa njegovim imenom, čiji će cilj biti kontinuirana edukacija u oblasti inovativnih terapija u fizikalnoj medicini i rehabilitaciji. U najlepštoj uspomeni će mi, takođe, ostati proslava desetogodišnjeg rada klinike. To je bio zbir našeg profesionalnog i, zajedno sa Danicom, privatnog života.
Kako izgledaju vaši dani i da li povratak na posao doživljavate kao beg od realnosti?
‒ Sistem je neverovatan, tera te da obaviš neke stvari, to se jednostavno mora. Za sada je porodica uz nas, dobar deo dana razgovaram sa prijateljima, delimo uspomene, stalno osluškujem Danicu... Ja sam radoholičar i ovo je prvi put, posle više od dvadeset godina rada, da ovoliko odsustvujem s posla. To se, velikim delom, desilo zbog samoizlacije. Volim i verujem u ono što radim. U trenutku kada ovaj broj magazina bude na kioscima ja ću biti u mojoj bolnici “Sveti Sava”.
Komentari (0)